Женидба Петра Латинина с вилом

* * *


Женидба Петра Латинина с вилом

Похвали се Петре Латинине,
Пред јунацим' украј сињег мора,
Да се другом оженити неће,
Већ бијелом нагоркињом вилом,
Кад јунаци ријеч разумјели, 5
На то му се сваки насмијао:
»Ну будале Петра Латинина,
Да он узме нагоркињу вилу!«
То је Петру врло мучно било,
Па притегну на ноге опанке, 10
А припрти торбу обрамицу,
Па он оде брду уз планину,
До језера до воде студене,
Ђе с' купају нагоркиње виле,
Добра му је срећа прискочила, 15
Кад он дође води и језеру,
Ал' се купа нагоркиња вила,
Покрај воде оставила крила,
Привуче се Петар Латинине,
Украде јој крила и окрила, 20
Намах пође двору бијеломе,
А за њиме запристала вила,
Нема чиме да полети вила,
Овако је Петру говорила:
»Богом брате, Петре Латинине, 25
Дај ти мени крила и окрила,
Ја Ьу теби виленскога биља,
Које биље сваку рану вида,
И теби ћу на помоћи бити,
Кад ти буде до невоље љуте.« 30
А то Петар ни слушати неће,
Већ он иде двору бијеломе,
А за њиме нагоркиња вила,
Кад он дође двору бијеломе,
Сакри њојзи крила и окрила, 35
Па је вјенча себи за љубовцу,
Лијеп пород изродио с њоме,
Све синова девет соколова,
Кад првога оженио сина,
Моли му се нагоркиња вила,: 40
»Господаре, Петре Латинине,
Живо теби сво девет синова!
Дај ти мени крила и окрила,
Да ја сиђем колу и ђевојкам,
Да окренем коло наоколо, 45
Узми опет крила и окрила?«
А Петар јој тихо говорио:
»Ево теби божја вјера тврда!
Кад иженим сво девет синова,
Кад оженим и најмлађег сина, 50
Најмлађега од године Жарка,
Даћу теби крила и окрила,
Играј коло колико ти драго.«
Тако стаде девет годин' дана,
Иженише сво девет синова, 55
И најмлађег и најмилијега,
Онда рече нагоркиња вила:
»Камо, Петре, божја вјера тврда?
'Оћеш дати крила и окрила?«
Жао Петру клетав преступити, 60
Пак јој даде крила и окрила,
Кад се вила добавила крила,
Ђевојачко коло раскинула,
Окренула коло наоколо,
Пак се изви небу под облаке, 65
Процвиљеше до девет синова,
Заплакаше девет невјестица:
»Немој наске оставити, мајко,
Поврати се јату соколова?«
Проговара вила из облака: 70
»Докје мени виса и облака,
За никаква не марим јунака,
А за Петра мога вјереника.
Ко за гробље турско покрај пута!«[1]
Кад то зачу Петре Латинине, 75
Плану јунак кано ватра жива,
Пак прихвати убојиту стр'јелу,
Коју су му поклониле виле,
Кад су с њиме на састанку биле,
Окерну је небу у висине, 80
Устријели вилу у облаку,
Паде вила у зелену траву,
Пак јој Петар о'сијече главу.
Кад виђеше све остале виле,
Што уради Петре Латинине,
Оборише из облака стр'јеле, 85
Погодише Петра Латинина,
Петар паде у зелену траву,
Покрај виле, несуђене друге,
Нек је јунак покрај своје љубе.


Референце

  1. Што наш народ мрзи на турско гробље има правог узрока, са гледишта свога милог здравља. У самом Сарајеву, што куд, турско гробље заузима трећи дијо вароши, јер сваки мусломанац ко па се напосе, никад двоје заједно. Та неуредност чешће порађа различие болештине. А шта ту не бива у изванредним болестима? Не може чвојек пре'ставити себи какав је ужасан страх зацарио се био над сарајев. становницима 1866. год. кад је азијатска морија (колера) по 50 пророковаца на дан поваљивала, и ови ко пали е кроз варош, по дану, на погледу народа. Тај глупи обичај тако је застрашио народ да се чаршија затворила, улице опустиле, чељад су падала као 'тице са гране, у часу жестоке олује. У так'ој зарази уносили су мртваце у џамије и цркве; 'оџе с мунара дерале су се дању и ноћу; хришћанско свештенство спроводило је литију кроз улице, да престане морија, а она је још жешће побјесњела, ванредна свештена средства умножила су страх усплахирених духова, па су веће жртве падале, млоги су умрли, којима и не бијаше намијењено тад умријети. Тад и ту страх је био царживота.
         Сарајево је по свом положају мјесто дивно и здраво, а колико не би било здравије да се на пол>е изнесе турско гроблл? Куд би требало засадити питому гору, као на биоградском Кали-мејдану, за пријатно и угледно шеталиште, туда се шири безгранично турско гробље. Так'а је иста чистоћа и у Мостару па и у осталим варошима сједињених покрајина Босне и Херцеговине под неограниченом силом.

Извор

Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Јуначке пјесме старијег времена. Књига трећа. Скупио Богољуб Петрановић. У Биограду, у државној штампарији 1870., 565-567.