Женидба Милоша Обилића/4

ЧИН I

ПОЈАВА IV

ПОЈАВА IV
Краљевић Марко и Реља Крилатић, долазе под грм, Милошу.

МАРКО:

Побратнми, чујте, како звижди силно,
То се ноћни дуси са вилама боре;
И кад с’јевне муња, ја их видим дивно,
Како пламте гњевом врх стрмене горе.
Хеј, кол’ко сам пута топузином тешком,
Завитлао, побро, у дивовско плеће,
Ломило се грмље под буром витешком,
А буздован перни у облак пол’јеће.

РЕЉА:

Сад змајеви и аждаје,
Одкидају врх од гора,
И с урликом дивља вука
Бацају се преко мора.

СВЕ ТРОЈЕ:

Нека звижди вјетар бурни,
У поноћи тамне час!
То, што грли облак црни,
Витешке је пјесме глас.

МАРКО:

Побратиме, чудна сјета
Таласа ми груди,
Као да ми ова гора
Успомене буди.
Пјевај, пјевај, Обилићу,
Докле бура ори;
Нек ме ведри пјесма твоја
У зеленој гори.

МИЛОШ:

Мило побро, у гори је
Равијојле виле стан,
Над Мирочем она л’јеће,
Стражу чува ноћ и дан.
Једном смо се надпјевали,
Ја надпјевах њезин пој, —
Па ће сада осветница
Покосити живот мој.

МАРКО:

Шта? Зар горска вила витезима пр’јети?
Обилићу, побро, кликни, кликни гласом!
Под облаке тамне макар да узлети,
Моја ће је рука домашити часом.
Пјевај, пјевај, побро, не бој ми се вила,
А хтједне ли која да се с нама бори,
На топузу моме орловска су крила,
Стићи ће је, перни, у зеленој гори.

МИЛОШ:

Ти то желиш Марко?

МАРКО и РЕЉА:

Пјевај, пјевај, побро!

МИЛОШ (пјева):

У мрачној, бурној ноћи,
Што лебди око нас,
Хоћеш ли, вило, доћи,
Зове те пјесме глас?
Ој, дођи, вило, ој,
Да чујеш пјесме пој.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.