Женидба Милоша Обилића/33
| ◄ ПОЈАВА XII | ПОЈАВА XIII | ► |
ПОЈАВА XIII
Марко, Бродарица и остали.
МАРКО:
Стој, робе, ту!
ГРАБАНЦИЈАШ:
Аха, долпја?! Витези храбри,
Она је крива, држите њу!
ХОР:
Пробуди моме и Равијојлу!
БРОДАРИЦА:
Ох, Боже мој!
Да сломим крила витезу томе
Слабачак бјеше и муња рој!
МАРКО:
Пробуди моме и Равијојлу!
БРОДАРИЦА:
Одр'јеши узе, витеже, ти,
Чим махнем руком над њеном главом,
Минуће одмах из душе сни.
(Марко је одријеши.)
БРОДАРИЦА (диже руке над Равијојлом):
Санче, санче,
Непомаче,
Са камена,
Н’јемих ст’јена,
Расточи се ти,
Куд је нагла
Сива магла,
Гдје одл'јећу сни.
Санче, санче,
Вила таче,
У поноћни мрак;
Зора руди,
Све се буди,
Румен се зрак.
Преко гора и долина,
Сињег мора
И урвина,
Уклањај се ти!
Зора руди,
Нек се буди,
Когод тврдо спи!
СВИ:
Зора руди,
Нек се буди
Когод тврдо спи!
(Равијојла и све заспале превуку рукама преко чела и пробуђене прену се.)
ХОР ДЈЕВОЈАКА:
Шта ово би?
Какав ли сан?
У ведар дан,
Заспасмо ми.
РАВИЈОЈЛА:
Гдје сам ја?
Је ли ово санак пуст?
Занесе ме облак густ,
Гдје хиљаде муња сја...
ХОР:
Међ’ нама си, невјестице,
Не плаши се више ти;
Од опаке Бродарице
Бранићемо тебе ми.
МИЛОШ:
Равијојло!
РАВИЈОЈЛА (полети му на груди):
Мој витеже, ти си? — Ох, да страшних снова:
Сред громова пламних, буре, вихорова,
Сањала сам тебе.
МИЛОШ:
Сад не сањаш више!
Вилинске се чини у неповрат свише.
БРОДАРИЦА (прилазећи јој):
Сестро, зар га љубиш?
РАВИЈОЈЛА:
Као цв’јетак росу,
Љубим као ласта мирно гн’јездо своје;
Ој, сестрице драга, зашто чини осу?
Та без њега шта би пусто жиће моје?!
БРОДАРИЦА:
Љубиш ли га, сејо, буди сретна с њиме!
(Снима са себе ђердан.)
И њедарца твоја нека ово краси!
Поклони му сина, да му чува име,
И нека се слава с њиме не угаси!
МИЛОШ и РАВИЈОЈЛА:
Бродарице, вило, ти нам сеја буди!
БРОДАРИЦА:
Љубићу вас оба, као њу у гори.
МАРКО:
Па и моје, вило, ти извидај груди,
Гле не пијем више, а душа ми гори!
БРОДАРИЦА:
Не брнни се, пићеш још овога дана!
ЦАР И ЦАРИЦА (који су сјели на пријесто):
Равијојло, кћери, преходнице сјајна,
Милошу, приступи!
(Милош и Равијојла приступе пред пријесто и клекну. Царица меће Равнјојли цвјетну круну, а цар полаже рукео бојима на главу. Докле се ово врши, хор пјева.)
ХОР:
Радуј се, нево, пред дворе твоје
Сватовске пјесме витези поје:
Отвори врата невјестин брате,
Изнеси нево, дарове злате.
ЦАР (држећи руке на њиховим главама):
Равијојла, досада си
Над планином вила била,
А од сада, невјестице,
Ти нам буди кћерка мила.
Од сад н’јеси Равијојла
Коју мами горска слава,
Царска кћерка одсад буди:
Вукосава, Вукосава.
ХОР:
Царска кћерка од сад буди:
Вукосава, Вукосава!
(Милош и Равијојла љубе цара и царицу у скут и у руку, а они њих у чело. Затим славе. Дјевојке се окупе око невјесте и огрћући је пјевају са осталим сватовима.)
ХОР:
Поранио соко птица,
Горе прел’јеће;
На јелу је долетио,
Јела трепеће,
Не трепери, вита јело,
Немој жалити;
Та соко ће у твом грању
Гн’јездо савити.
БРОДАРИЦА (прилази Равијојли):
Амо руку, сејо мила,
Извјешћу те ја;
Нек Зорица обасјана
Пред сватима сја.
Младожењо прими неву
У загрљај свој! (Преводи му је.)
МИЛОШ:
Вукосаво, љубо моја! (Загрле се.)
РАВИЈОЈЛА:
Обилићу мој!
МАРКО:
Вина амо! Пр’је нег свати
У храм пођу весели,
Ја већ морам покушати,
Вина срце хоће ли?!
Дајте пехар понајвећи,
Какав пехар? Суде дај!
Све до купе купу мећи,
Вина, вина наливај!
СВИ:
Вина, вина, слуго точи
Грабанцијаш гдје је, гдје?
Нек запјева и поскочи,
Не пуштајмо њега пр’је!
ГРАБАНЦИЈАШ:
Окићени, св’јетли свати,
Кад весеље свуда ври,
Весело ћу запјевати,
Ал помаж’те мени ви.
Младенцима желим срећу,
Да их прати весела;
Ах, њихна се љубав преко
Мојих леђа зачела!
Љубите се, љубите се,
И од сада ко и пр’је,
Ал’ вас једно молим само:
Преко мојих леђа не!
СВИ:
Ха, ха, ха, ха! Бриде л леђа?!
ГРАБАНЦИЈАШ:
Те још како бриде, хој!
МАРКО:
Нек те ништа то не вређа,
Та већ то је посо твој!
ХОР:
Нек те ништа то не вређа,
Та већ то је посо твој!
(Слуге доносе вина.)
МАРКО:
Нашто пехар? — Купе амо!
Суд двоухи дај ми та]!
(Дохвати суд за оба уха и подигне.)
Прва купа, побратиме,
Твојој неви нек је, знај!
Теби желим невјестице
Уз твог војна сладак в’јек,
Каошто је рујно винце
Загорјелу грлу л’јек!
МАРКО (скида са усана купу):
Ха — баш красна лозовина!
Дај донеси вина још,
Да не рече Бродарица:
Е је Марко јунак лош!
(Куца се с Бродарицом.)
Посестримо, ова теби.
Нека си ми здрава ти!
Сад то желим ко и себи,
Нагни пехар, пиј га, пиј!
БРОДАРИЦА:
Чашо, звекни,
Пјесмо, јекни!
Овај пехар побри мом!
Ал ти, побро, топуз лети,
Рука ти је силни гром!
Пијмо, пијмо, витезови,
Невјестин је ово час;
Хај, весело, соколови,
Нек се ори пјесме глас!
СВИ:
Теби желим, невјестице,
Уз твог војна сладак в’јек,
Каошто је рујно вино
Загорјелу грлу л’јек!
(Завјеса пада.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.
|