Душан Силни/9

←ПОЈАВА 8

Душан Силни Писац: Милорад Поповић Шапчанин ПОЈАВА 9

ПОЈАВА 1→

ПОЈАВА 9
ДУШАН и пређашњи.


ДУШАН:
Краљ и нико други. Ко се усуђује питати зашто Морава тече Дунаву, а Вардар морима? Тако је заповедио Бог. Он је власт своју предао у моје руке и заповедио ми владај! Јесте ли ви сила која ће уставити моју моћ? Ко се усуђује изнад мене дићи главу у земљама мојим?
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ (и другови):
Господару...
ДУШАН:
Играте се вихорима, који распирују гнев. Ко сме даље размишљати кад јасно изустим своју реч. Погледи престола даље хитну, него што су уски зеници око ваших тврдињица. Мора ли и он онамо куда наваљујете ви? Одавна ходим будан за свима вашим стопама. Куцнуо је час, да вам рекнем: стој! Ко се усуди прегазити ивицу данашње наше краљевске заповести — краљевски му суд: прогонство!
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ (одлучније):
Смрт господине краљу, твоја је ова наша крв! Пред ноге ти полажемо и нашу љубав и нашу верност, верност безграничну... али се бојимо...
БРАНКО РАСИСАЛИЋ:
Страхујемо ...
АЛТОМАН:
Тишти нас Мачва и Подунавље.
ВОЈИСЛАВ ВОЈИНОВИЋ:
Босна и Приморје.
ДУШАН:
Мачва, Босна, Приморје — вас тишти племенита господа, а да где сам ја? Зар мислите да је мање племенитости у срцу вашега краља? Кажем вам, да мој орљи поглед шибаху најдаље даљине. Зар нисмо сузбили угарскога краља Роберта, кад га нагна на наше облабезбожни папа Јован XXII? Зар му нисмо читко показали где су међе нашим државама? Тишти вас Босна? Дубоко потресла нашу душу све што тамо чини нехришћански Рим. И каноник Бобалић, и папин Хералдо, шта би могли учинити, да је срце стално и верно у бана босанскога. Стрпљење, господо властели, стрпљење! Казна, ма и позније, сустиће га. Мислите ли да не пратимо бодро све чине супостата Стевана? Тачно бележимо сва његова безакоња, све нападе на Требиње, Конавље, Гацко, Рудине и Которску област. Али вам опет кажем господо: мир, послушност и стрпљење! Вама је ићи путима које показујем ја! Сви моји пути воде у Босну — и кад идем на југ, и кад слазим на исток. Од вас тражим послушност: послушност која не пита, послушност која не поговара! Не усуђујте се икад више изазивати мрштине на моме челу! Чујете ли! сваки је набор за се по један заптивен оркан — тешко ономе, на кога излије свој пустоносни гнев! (Бранко Младеновић и другови поклоне се и удаље).
ДУШАН (Са задовољством гледа за њима):
Крви мојих великих предака, како те волим! Познајем вас, орлови моји вазда; сте исти они отпорни и несавитљиви борци...
ПРИБАЦ (поносито и мило):
Победиоци са Велбужда.
ДУШАН:
Јест, сваки је од њих по један лав, који ће рашчупати плен који сам им спремио — Византију!
ВРАТКО:
А савез, који утврдисмо с Кантакузином?
ДУШАН:
Обмана! Што је засењало очи покојних наших великих предака, време је да јасније види њихов потомак. Је ли потписао савез?
ВРАТКО:
Не. Кад седне на престо.
ДУШАН:
Константинов град је још кисео грозд, лукави грчки деспоте! Чујете ли, ја мрзим овог Визатинца!
ПРИБИЦ:
Ја сам ти, господину краљу, друг!
ВРАТКО:
Смотреност, господару!
ДУШАН:
Лукава змија, која у кутији пријатељства носи отровну жаоку.
ВРАТКО:
Онда је боље било са састанка на Паунову Пољу сваки на своју страну. Имадосмо изговор; краљица ионако полазише у свој род, у Бугарску.
ДУШАН:
Тако сам хтео ја, тако хтеде краљица. Жељах ближе познати и оценити намере овог властољупца. Краљичин је задатак љубазношћу отворити му уста лукава. Пузи, ласка, дује и свија се, али не проговара порфирородни вук. Питаш што га звах: двор краљева српских, ова мала Приштина, има да наткрили потамнели константинопољски блеск!
ПРИБИЦ:
Живео Краљу!
ДУШАН:
Наш велики праотац Немања и блаженопокојни међу светима краљеви наши задужили су византијске цареве; време је да нам се враћају учињене походе. Зар сте заборавили, кад седасмо у планинама, у Радовишту; наши тајно поклисари прекрилише градове. С нама шака најамника из Германије и Италије! Шта радисмо нас тројица, реците!
ПРИБИЦ:
Ловисмо.
ВРАТКО:
Али дивљач не; ловисмо наше непријатеље.
ДУШАН (смешећи се):
И наши тајни хајкачи једног дана нагонише к нама најплеменитију звер.
ПРИБИЦ:
Главом цара.
ДУШАН:
Јест, доће к нама Андроник Палеолог. Сећате ли се, како се приплашисте, храбри саветници моји? Бојасте се преваре, бојах ли се ја?! Видесте ли понизног охолог византијског автократора? Ви се увијасте, ваш господар не! Он ношаше одежде багрене — порфира моја бесте ви! На њему трепташе златоткањи вез — злато моје беше краљице, драги камен — син! Просу је пред нас даре, просусмо их и ми! Донео је у срцу лукавство, понео је страх! Увек си ми говорио, мој велики родаче (Вратку) господство у глави, сила у срцу! Јесам ли те слушао?
ВРАТКО (слежући раменима):
Слушао си!
ДУШАН:
Имаш право — слушао и не. Кад ме сувише привезасте за старе навике, постах одметник, слушах се сам! Јесам ли осрамотио саветнике, понизих ли круну?
ПРИБИЦ:
Не — вазда победоносни краљу!
ДУШАН:
А кад испратисмо царско господство, Андроника Палеолога, нађоше нас у нашем двору, у Сврчину, и Беновљани, и Венеција и поклисари краља угарског. Не побеђује само мач, не брани само челични штит! (Погледавши у наоколо). Загледајте у суседне одаје, и онамо међу стубовима! (Прибац разгледа; тиха пауза).
ПРИБИЦ:
Никога, краљу!
ДУШАН:
Сами смо? Овамо! Чујте, трубите и ћутите, док не сване дан, кад ћемо трубом проговорити, да чују и стари и нови Рим! (Свечано). Помоливши се Богу и његовим светлим угодницима и окрепљен великим ходатајством наших светих прародитеља Симеуна и Саве, одлучисмо из неме црпљиве милости божје примити и на нашу главу, и на главу наше вазљубљене краљице, положити венац царски.
ВРАТКО (С великим изненађењем):
Император!
ПРИБИЦ (исто тако):
Василевс!
ВРАТКО (к небу):
Њиње отпучитајеши раба својега владико...
ДУШАН:
Још не, велики и племенити мој роћаче... још није за те куцн'о час. (Ухватив обојицу за руке) Ваши савети, данас ми је понајјачи ступ! И наш архијепископ Јоаникије, и архијепископ охридски Никола и патријарх трновски Симеун, и старци наше свете горе атоиске, сви ми изјавише радост и послаше благослов.
ПРИБИЦ:
А васионски патријарх?
ДУШАН:
Константинопољски још се не одазва нашој краљевској поруци, који му, преко поузданог поклисара саопштисмо у тајности... Још ћемо једном опоменути светог оца, па онда, с вама заједно, приступити делу.
ПРИБИЦ (брижно и озбиљно):
Да не буде, господине краљу, пренагљен чин? Посаветујмо се!
ДУШАН:
Свршено је. Једини је Бог с којим се у овом делу саветујем.
ВРАТКО (скидајући калпак):
Који траже господа не лишавају се никојег блага.
ДУШАН:
Бог је моје прибежиште, мој цар. Он ми шаље венац царски: славу државама које је поверио мени и Јелени. Царство је прекид са Византијом, са Угрима, са целим западом! Царство је наша независност, животворна сила, која нас опасава љубављу и слогом и слива у нераздељиву целину; царство је милост небескога цара, дело ваших мудрих савета и моје непоколебљиве воље! Ходите да се за српско царство, које трепти пред нашим очима, помолимо цару небеском. (Душан и Вратко управу очи к небесима, Прибац склопио руке и оборио главу).
САВА (Који се раније био појавио и чуо последње речи):
Ваша је царство земља, моја империја небо. Где год се моли Богу, тамо сам и ја друг. Господе прими нашу здружену молитву! (Прилази икони).

ЗАВЕСА

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 129 година.