Душан Силни/8

Душан Силни
Писац: Милорад Поповић Шапчанин
ПОЈАВА 8

ПОЈАВА 8
ДУШАН, ЈЕЛЕНА, КАНТАКУЗИН, ТЕОДОРА, МИЛИЦА, ЛАЗАР и остала дворска господа. Пред краљем иде стража Германаца, предвоћена ПАЛМАНОМ.

ЛАЗАР (објави долазак):
Краљ!
ПАЛМАН:
Rex!
(Ушавши, поседају на узвишена места Душан, Јелена, Кантакузин. Ближе престолу заузму места Оливер, Вукашин, Хреља, Деан и њихови другови; подаље Вратко, Прибац, Бранко Младеновић и његови другови.)
ДУШАН:
Члановима нашег краљевског дола и иашој великој властели приказујемо нашег великог госта.
КАНТАКУЗИН:
Ја, Јован Кантакузин, по милости божијој наследник источнога царства и новога Рима, повељенијем божјим и његових великих светитеља, руковођен богодухновеном моћи наших порфирородних предака, поздрављамо сву господу двора у име велике свете, једнодушне и нераздељиве Тројице, којој се сви подједнако клањамо.
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ (за се):
Препредени Византинац.
ДУШАН:
Краљевство наше широм отворени гостољубиви дом, који се радује милостивом доласку вашег царског господства, порфирородни.
ЈЕЛЕНА:
Све, што наше планине и равни имају најлепше и најмилије, пожуриће се да вас обилато угости. Ваш изненадни долазк, порфирородни, донео нам је неочекиване дане радости.
КАНТАКУЗИН:
Коју потпуно са вама уживам многохваљена и христољубива краљице.
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ (Подсмешљиво, тихо, Алтоману):
Христољуби-ва!... Ови Византинци као да се, као ласте, легу под стрехом црквеном!
ДУШАН:
Цео наш двор вашег царског господства дом; моја велика властела, која нас опкружава, ваши понизни службеиици.
(Српска господа мало одвраћају главе с мрким погледима.)
КАНТАКУЗИН (Уставши, пружи руку Оливеру):
Наш пријатељ Оливер, господар Велеса и његове простране области.
ОЛИВЕР:
Нашег свемилостивог српског краља највернији клетвеник (поклони се Душану).
КАНТАКУЗИН (Пружи руку Хреља):
Наш пријатељ Хреља Драговоља, господар Струмице и Мелника.
ХРЕЉА (Поклонив се Душану):
Послушни клетвеник нашег свемилостивог господина краља.
КАНТАКУЗИН (Упрвши поглед у Вукашина, Душану):
Прослављени престо вашега господства красе најчувенији владаоци Македоније и Тесалије.
ВРАТКО (лукаво):
Владаоци не, ваша царска милости; управници само по доброти нашег великог господина краља. (Поклони се краљу).
АЛТОМАН (Алтоману и друговима тихо):
Наша српска господства и не види његово грчко порфирородно лукавство.
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ (Друговима, тише):
Стрпљења! Биће дана кад ће за нас разбирати.
БРАНКО РАСИСАЛИЋ (тихо):
И ја велим да је све ово обмана.
ДУШАН (Показујући на Вратка и Прибца, који се налазе у средини дворане, ближе престолу):
Саветници наше краљевске круне; мој велики рођак, жупан Вратко; Прибац, господар Прибца и Новога Брда.
(Обојица се поклоне.)
КАНТАКУЗИН (мало охоло):
Седином украшеие старине, које би се можда у срцу радовала, кад би краљевство ваше снисходила придружити им и неколико млађих саветника (погледавши у македонску господу).
ЈЕЛЕНА:
Савет, који ће краљ умети достојно оценити и ува- жити.
ВРАТКО (иронично):
Савет, узвишена краљице, о ком ћемо се и ми у нашем савету посаветовати.
ПРИБИЦ:
Све је добро, како заповеди краљ.
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ (погледа га, с презрењем):
Безвољна хавеги!
БРАНКО РАСИСАЛИЋ:
Одроде!
ДУШАН:
У част нашег великога госта славиће наш двор свечани пир, на који позивамо и ваша господства. Наш енохијар (погледавши у Вукашина) побринуће се за најбоље вино кипарско и скадарско. (Вукашин се поклони) А наш краљевски коњушар...
КАНТАКУЗИН:
Хипокомос...
ДУШАН: Јест, хипокомос постараће се да одабере најлепше пастухе за трку (Кантакузину). Узвишени гост ће извинити: наш је хиподром сувише скроман — пољана иза бедема градских.
ЈЕЛЕНА:
Изволева ли порфирородни починути мало у својим одајама?
КАНТАКУЗИН:
Наше је вашим љубазним наређењима повиновати се.
(Са узвишених места сиђу се и оду: Душан, Јелена и Кантакузин с пратњом. За њима господа македонска. Вратко и Прибац остану на својим, српска господа на својим местима. Вратко и Прибац брижни и озбиљни.)
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ (нагло обојици):
Што ћутите, што се не миче те? Говорите! Вратко. Наше није свртати с пута којим ходи краљ.
ПРИБИЦ:
Наше је, господо, повиновати се. (Појави се на прагу краљ.)
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ:
Коме? Кантакузину?
ПРИБАЦ:
Не, краљу.
ВРАТКО:
Самодршцу! Где је тај, ком је дужан давати одговоре за своја дела? Може ли бити господара над господаром? Ко господари мени и теби, глава или руке?
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ:
Нама господари (опазив краља на уласку) краљ! (Свечана тишина).

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 129 година.