Душан Силни
Писац: Милорад Поповић Шапчанин
ПОЈАВА 7



ПОЈАВА 7
ВРАТКО, САВА и прећашњи.


ВРАТКО (Нагло ступи измећу обојице):
Сад је на мене ред. (Алтоману и друговима). Чекам вашу грмљавину. Ћутите? Размишљате можда шта чините? Мислите и треба да мислите, не би л' се у главама вашим залегла и која хладнија и зрелија мисао!
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ (Неодлучно):
Господине...
ВРАТКО:
Нисам господин, нисам властелин, нисам Немањић! Говорите истину: ја сам пред вама демом, одвратан и црн! Све је зло, што није од вас; све пропаст и понор што не потиче из вашега суда. Узмите моје седе власи, па саветујте! дајте ми младост вашу, па да ратујем: обоје — не! Шта ће нам Албанија, шта ли Македонија? Ко пита то господина краља, да није можда какав нови, мени непознати помазаник? Освајамо југ, а зашто ме север? Држава у којој је још застало памети, своју велику мисао чува за себе. Цареви и краљеви троше крупне новце, а крупне мисли или не казују никако или само у — свршеном чину! Кантакузин, сутра император византијски, тражи наше потпоре: Зар то није доказ наше живе моћи? Говорите!
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ (Неодлучно):
Ту живу моћ, господине жупане желимо сачувати за себе.
ВРАТКО:
За себе?
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ:
За нас, за српску властелу. Шта ће на двору и македонска господа?
ВРАТКО:
Македонска господа? Зар то није наша роћена крв. Вређати их, то је самом себи забадати нож. Краљ је њихов ка' и ваш.
АЛТОМАН:
А Грци, а Албанити?
ВРАТКО:
Зар је немудро причврстити их за се? Да их одгурнемо од себе — желите ли то? Куда ће презрени и отиснути? Опет у наручја Византији, у неодољив савез противу нас.
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ:
Баш за те нападе од Византије желимо сачувати нашу моћ!
ВРАТКО:
Реците ми, ко вас данас напада?
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ:
Угарски краљ.
БРАНКО РАСИСАЛИЋ:
Рим!
ВРАТКО:
И Угри и Рим изгубиће у грамзљивим шакама свраб, кад ојачамо углед нашег самодржавног господина краља. Од како, прогледасмо у овим земљама, сјај нашега двора никад не засија са данашње висине. Вас је издао вид; не бојте се што
ви и не назирете из близа, Угри и Рим виде врло разговетно из далека. Ово је први пут, да император византијски долази на наш двор — шта хоћете више?
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ:
Али он управо још није цар.
ВРАТКО (Оштро):
Кажем императору! За то јамчим ја, за то јамчи краљ. Шта хоћете ви? Да вам господин краљ доће пред ваш суд, да вам буде парац? Дрзновеност! Или вам се неће гинути? Оставише борбу нама... идите ... на част вам ваша крв! Ви сте и роћени за тешњар: чешите се и гребите по тесним трљацима и клисурама Тривалије!... За краљеву службу потражићемо и верније и срчаније борце...
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ (Одлучно, ухватив за мач. Исто тако и другови):
Ни реч више, господине жупане или...
САВА (Који је дотле с пажњом слушао, приће мећу њих):
Доста! Рћав почетак, сувише крт камен за основ новога царства. Маче у корице (чују се звона) и почните ваш велики рад молитвом небесноме цару. Ко њега нема у својим легијама, повезао је крила својим орловима. Кратка је сила царева земаљских: једини је борац, који увек побећује, Бог. (Сви побожно приклоне главе).


Вињета1.png


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 125 година.