Душан Силни/14

Душан Силни
Писац: Милорад Поповић Шапчанин
ПОЈАВА 5

ПОЈАВА 5
ОЛИВЕР, ВУКАШИН, ДЕАН и пређашњи.

ОЛИВЕР:
Пре него дође краљ, желим једну реч: шта мисли краљица?
ВУКАШИН (За се):
Да л’ да кажемо све? (Гласно) веома је лако сазнати њезине намере?
ОЛИВЕР:
Шта? Противна је царству?
ВУКАШИН:
И јесте и није. У осталом, изметнула се неочекивано и удаја Теодоре.
ДЕАН (Уплашено):
Теодоре?
ВУКАШИН:
Да, краљичине сестре.
ДЕАН:
А, тако... добро је.
ВУКАШИН (Лукаво смешећи се):
Спашен си од опасности, али, шта ћемо с царичином сестром Теодором?
ОЛИВЕР:
Наћи ћемо јој младожењу.
ВУКАШИН (Досетивши се):
И то ћу га јој иаћи ја. Али, реци ти опет нама: шта мисли краљ?
ОЛИВЕР:
Краљ се не колеба. Ма колико да је смотрен, да размишља, да радо и сумња, ипак му се зацарење допада.
ВУКАШИН:
Противно нашем очекивању. Говоримо искрено: ко икад мишљаше тако далеко послужити српскоме краљу. Ми хтедосмо послужит' се њиме, за безбедност наших земаља, а ето смо данас ми савршене слуге његове. А кад се зацари...
ОЛИВЕР:
Не бојимо се! Царство византијско не да се опоравити. Напори Кантакузина да се утврди на престолу, сумњиви су. Подржавати га до краја, значи себе излагати, себе и своје земље. И да победи Кантакузин први његови ратови били би на севср, на наше области. Да би у миру држали своје државе, потребио је ново царство, за које ћемо се заклонити. Ми ћемо око новог императора, а он ће пред нас против Византије.
АНДРИЈА МУСАЋ:
Ја све мкслим да је то могло проћи и без зацарења?
ДЕАН:
Није.
ВУКАШИН:
И ја се прибојавам од силе цареве. Душан је скован од упорне воље, а властољубив је до крајности! Страхујем. Па моћ господе рашке! Ако јој једнога дана подлегнемо, ако је прихвати цар?
ОЛИВЕР:
Празан сан. С краљем подижемо царство ми. Његово је слушати нас. Нова царства слаба су; морају се ослањати; Ослонци смо ми. Буде ли сувише тешко, измаћи ћемо плеће. Разумете ли сад? (Обазриво размотривши около). Безбедност и очајање наше и наших земаља први је; пође ли друкчије, преваримо ли се, ми смо опет ту: онај пада само, који седи скрштених руку.
АНДРИЈА МУСАЋ:
Сад ми је разумљиво.
ДЕАН:
И мени.
ВУКАШИН:
Немамо се више предомишљати.
ОЛИВЕР:
О овом предузећу никоме ништа не трубити изван наших држава.
ВУКАШИН:
Никоме (За се). Кантакузину сам већ послао улака*; видећу треба ли још коме.
ОЛИВЕР:
А сад пођимо и спремимо се за крунисање. (Поверљиво). Имам поуздану вест од великог логотета. Ипак, прве плодове царства окусићемо ми. (С лукавим смешењем удаље се).
ВУКАШИН (Идући с осталима, застане на часак сам):
И на ове ћемо припазити. Њихова корист није сасвим моја корист; што је њихово, и моје је; што је моје, само је моје. Тако до сад, тако и од сад. (Оде).

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 129 година.