Dušan Silni/14
| ←POJAVA 4 | Dušan Silni Pisac: Milorad Popović Šapčanin POJAVA 5 |
POJAVA 6→ |
POJAVA 5
OLIVER, VUKAŠIN, DEAN i pređašnji.
OLIVER:
Pre nego dođe kralj, želim jednu reč: šta misli kraljica?
VUKAŠIN (Za se):
Da l’ da kažemo sve? (Glasno) veoma je lako saznati njezine namere?
OLIVER:
Šta? Protivna je carstvu?
VUKAŠIN:
I jeste i nije. U ostalom, izmetnula se neočekivano i udaja Teodore.
DEAN (Uplašeno):
Teodore?
VUKAŠIN:
Da, kraljičine sestre.
DEAN:
A, tako... dobro je.
VUKAŠIN (Lukavo smešeći se):
Spašen si od opasnosti, ali, šta ćemo s caričinom sestrom Teodorom?
OLIVER:
Naći ćemo joj mladoženju.
VUKAŠIN (Dosetivši se):
I to ću ga joj iaći ja. Ali, reci ti opet nama: šta misli kralj?
OLIVER:
Kralj se ne koleba. Ma koliko da je smotren, da razmišlja, da rado i sumnja, ipak mu se zacarenje dopada.
VUKAŠIN:
Protivno našem očekivanju. Govorimo iskreno: ko ikad mišljaše tako daleko poslužiti srpskome kralju. Mi htedosmo poslužit' se njime, za bezbednost naših zemalja, a eto smo danas mi savršene sluge njegove. A kad se zacari...
OLIVER:
Ne bojimo se! Carstvo vizantijsko ne da se oporaviti. Napori Kantakuzina da se utvrdi na prestolu, sumnjivi su. Podržavati ga do kraja, znači sebe izlagati, sebe i svoje zemlje. I da pobedi Kantakuzin prvi njegovi ratovi bili bi na sevsr, na naše oblasti. Da bi u miru držali svoje države, potrebio je novo carstvo, za koje ćemo se zakloniti. Mi ćemo oko novog imperatora, a on će pred nas protiv Vizantije.
ANDRIJA MUSAĆ:
Ja sve mkslim da je to moglo proći i bez zacarenja?
DEAN:
Nije.
VUKAŠIN:
I ja se pribojavam od sile careve. Dušan je skovan od uporne volje, a vlastoljubiv je do krajnosti! Strahujem. Pa moć gospode raške! Ako joj jednoga dana podlegnemo, ako je prihvati car?
OLIVER:
Prazan san. S kraljem podižemo carstvo mi. Njegovo je slušati nas. Nova carstva slaba su; moraju se oslanjati; Oslonci smo mi. Bude li suviše teško, izmaći ćemo pleće. Razumete li sad? (Obazrivo razmotrivši okolo). Bezbednost i očajanje naše i naših zemalja prvi je; pođe li drukčije, prevarimo li se, mi smo opet tu: onaj pada samo, koji sedi skrštenih ruku.
ANDRIJA MUSAĆ:
Sad mi je razumljivo.
DEAN:
I meni.
VUKAŠIN:
Nemamo se više predomišljati.
OLIVER:
O ovom preduzeću nikome ništa ne trubiti izvan naših država.
VUKAŠIN:
Nikome (Za se). Kantakuzinu sam već poslao ulaka*; videću treba li još kome.
OLIVER:
A sad pođimo i spremimo se za krunisanje. (Poverljivo). Imam pouzdanu vest od velikog logoteta. Ipak, prve plodove carstva okusićemo mi. (S lukavim smešenjem udalje se).
VUKAŠIN (Idući s ostalima, zastane na časak sam):
I na ove ćemo pripaziti. Njihova korist nije sasvim moja korist; što je njihovo, i moje je; što je moje, samo je moje. Tako do sad, tako i od sad. (Ode).
|