Дневник једног добровољца/X
| ←IX | X Писац: Пера Тодоровић Дневник једног добровољца |
XI→ |
Да страшна дана; никад га заборавити нећу. Он се дубоко урезао у мојој памети; да га забележим и у овај дневник.
Данашњи дан освануо је невесео. На Алексинцу се опажала нека тешка суморност. Чаршија је била већином затворена; само су још радиле каване, механе, фурунџинице и прчварнице. По кућама сви прозори па и капци позатварани, грађани ишчезли са улица, тек овде онде сретнеш по какво бледо лице, измучено дугим очекивањем у неизвесности. У штабу је такође владала суморност. Момци су ишли на прстима и говорили шапатом. Данас је на левој обали Мораве, на житковачким и прћиловачким висовима имала да се бије доста одсудна битка. Наши су гледали да концентришу ту што више војске. Из Великога Шиљеговца дозван је мajop Стева Велимировић са својим оделењем од преко 3000 људи да помогне у борби. Одовуд из Алексинца послато је све што се могло одвојити. У штабу се с нестрпљењем очекивало шта ћe тамо бити: стога је све било запето и суморно. Очекујући борбу и на десној обали, Черњајев је остао у Алексинцу.
Дође извештај да се око Прћиловице отпочела борба. Тако исто извешће да Турци наступају на десној обали Мораве, на крајњем левом крилу алексиначких положаја, око Пруговца. До десет часова долазила су с обадва крила честа и неповољна извешћа. Око десет часова заметну ce борба и на центру: Турци почеше с буимирскога виса да бацају гранате у сам Алексинац. Једна, друга, трећа...
Ђенерал Черњајев ходао је зловољан и узбуђен по своме кабинету. Ја сам му читао телеграм мајора Ј. Прапорца који јавља да се неће моћи да одржи на својим положајима и да мисли да би боље било да и не чека напад, но да се повуче на згоднију позадњу nозицију. Черњајев је био јако љут на ово извешће.
— Је ли могуће да то пише Прапорац? стаде викати ђенерал, па онда и не чекајући одговора додаде: — То није могуће, та он је тако храбар човек! Ви то нисте добро прочитали. Није могуће да он тако пише. Покажем ђенералу разговетан потпис, а он се чисто помами. — Пишите повика он гневно — и продиктира ми те на противној страни исте цедуље на којој je било Прапорчетово извешћe напишем ово: »Останите на позицији где сте, браните је до последњег човека, и ако устреба умрите на њој. То вам налаже част и то вам заповедам ја. Черњајев.«
Док сам ја ово писао наједаред проломи се јак пуцањ на басамацима штаба. Черњајев застаде:
— И овде граната! Видите је ли ко убијен.
— Не, то се само окинула пушка једном стражару.
Пуцњава и борба бивала је све јача. Пред подне долети у штаб, сав задуван и усплахирен, мој добри познаник, Димитрије Антоновић Холштајн, учитељ војене московске гимназије и дописник неких новина.
— Где је ђенерал?
— Ту је, шта ће ти? Шта је?
— Рђаво је, води ме ђенералу; али брже, брже.
У тај мах уђе ђенерал у канцеларију. Димитрије му потече:
— Ваше превасходство, долазим с левога крајњег крила од Пруговца. Пруговац је пао. Турци продиру Шуматовцу. Војска мајора Ј. Петровића распрштала се. Са дваестину Црногораца и неколико народних војника покушао сам на своју личну одговорност да заузмем пруговачки шанац. Заузели смо га, јер Турци joш не беху стигли. Тражио сам од мајора Петровића помоћ, па да браним шанац. Он ми потпору не посла, но шта више нареди да напустимо шанац. Черњајев пољуби Димитрија у чело, обеси му медаљу за храброст и рече:
— Трчите, молим вас, трчите одмах и кажите мајору Петровићу нека скупља своју војску око Шуматовца, онде где год у близини.
Димитрије одјури.
Черњајев седе, написа неколико речи па се окрете мени.
— Јашите, јурите све у трку, нађите капетана Сировацког, он је негде око Шуматовца, подајте му ову записку и реците му, и помозите му да се наши батаљони што одступају од Пруговца задрже и уреде... — Ако немају фишека нека им се разда — додаде Черњајев, кад сам већ излазио на врата. Потечем. Пролазио сам дуж линије на којој се водила топовска борба. Са Рујевице наши, а са Буимира Турци поздрављали су се гранатама. Наша војска разређена по алексиначким шанчевима и стрељачким рововима, прислоњена уз прсобране ћутећки је чекала непријатеља.
Да кажем овде коју о размештају наших положаја и шанчева око Алексинца. Алексинац је у дољи. Са источне стране, откуда су се примицали Турци, заклоњен је рујевачким висом, који се у северозападном правцу пружа и прави рујевичку косу. На самом вису и дуж целе косе ПОдигнути су алексиначки шанчеви, батерије и стрељачки ровови. Рујевичку косу у североисточном правцу пресеца глоговичка дољача, а одмах иза ње диже се каменити ћувик, прозван шуматовачки вис. На врху овога виса подигнут је шуматовачки шанац. Шуматовачки вис, са северо-источне стране полако се нагиба и отприлике на 300 метара од шанца опет га пресеца једна омања дољача, иза које се одмах уздиже шумовита коса која се зове шуматовачка коса и која доминира шуматовачким шанцем. На овој коси није било никаквих наших утврђења. Она се пружа у северо-источном правцу скоро сат места, па се онда спушта у пруговачку дољачу и поток. На самом нагибу, где се ова коса спушта у пруговачку дољачу, подигнут је пруговачки шанчић. Наша катунска војска, повлачећи се пред Турцима, зауставила се на тој коси око пруговачкога шанчића. Овај шанац направљен је само зато да у случају потребе заклони одступање наше војске, а не да се брани. Бар није било ништа предузето да се шанац може бранити. За одбрану ту би требало подићи читаву систему шанчева, а тога не беше. И тако, рујевачка коса, шуматовачки вис и шуматовачка коса могу се сматрати као једна коса, пресечена дољачама на два места, пред шуматовачким шанцем и иза шуматовачког шанца. Шуматовац је удаљен од Алексинца 1/2 часа, а од Пруговца око 3/4 часа. Дакле Шуматовац је скоро на средини линије повучене од Алексинца Пруговцу. Наша је војска на десној обали Мораве била разређена од Мораве код Алексинца, па по алексиначким шанчевима на рујевичкој коси и одатле у североисточном правцу на Шуматовцу и Пруговцу. Пруговац се може сматрати као крајње лево крило алексиначких положаја које их везују са положајима св. Стевана. Тако ce ca пруговачке стране алексиначка позиција могла напасти с бока, те избећи нападај с фронта, што је за нападача врло згодно, а за нападнутога врло опасно. На целој овој линији од Алексинца до Пруговца могло je бити 15—16.000 наше војске (велики део наше војске борио се данас на левој обали Мораве око прћиловачких висова). Пред овом незнатном силом стајао је Ахмет-Ејуб паша са својим корпусом од 30.000 бораца. Овакав је био размештај наше и непријатељске силе пред шуматовачку битку. Но да продужим моје причање.
Елем, пројурим на коњу поред алексиначких шанчева, куда су пуцале турске гранате, спустим се у глоговичку долину и придржавајући се коњу за гриву испужам се у шуматовачки шанац. У шанцу је владала мртва тишина. Војници с пуним пушкама стајали су ћутећки уз бедем. Пуковник Караџић ходао је по шанцу поводећи се. У војсци нису ретки случајеви да војници пред бој траже извор куражи у крепким напитцима. А међутим нико лакше не погине од пијана војника. Он се обада, кочопери и срља, док сам не налети на какав куршум. Место храброст у срце, ракија улива помућеност у главу и мрак у очи. Не знам како је стајало са г. Караџићевим срцем, али ноге су се поводиле. Поред њега је као сенка ишао његов млади нећак. Блед као крпа, са полуотвореним уснама и са неким болним ужасом на лицу. Овај накресан старац и ово престрављено дете! Обојици као да није било место овде.
Мало даље cтojao je командант шанца, капетан Живан Протић. Упитам га да ли зна где је капетан Сировацки.
— Hиje овде и не знам где je, одговори ми он.
— А да није горе y оној шуми? Ја покажем руком на шуматовачку косу што се пружала изнад шанца.
— Не, рече ми капетан, тамо ћe бити Турци.
Оставим шанац и после приличнога лутања нађем капетана Сировацкога и мајора Ј. Петровића, где седе под крушком више Прендићеве воденице. Ту су направили уставу и прикупљали војску која се у раштрканим гомилицама враћала од Пруговца.
Ништа није тако скрушено, тако јадно и очајно, као разбијена војска; очи не могу да виде овај призор, а да се срце не облије крвљу. Ова се скрушеност огледала и на иначе мушком И одважном лицу мајора Петровића.
Предам Сировацком ђенералову поруку, узмем од њега реверс и похитам у Алексинац. Кад тамо, а штаб празан. — Где je ђенерал? — Отишао. — Куда? — По свој прилици на Шуматовац.
Оданем, па се опет упутим Шуматовцу. Дан је био неисказано врео, сунце је пекло, а ниоткуда ветрића. На левој обали Мораве беснила је у најжешћој разузданости пушчана и топовска борба. Са Рујевице и Буимира једнако су се престрељивали наши и Турци из топова. Пуцало се готово са свију алексиначких шанчева. Пролазећи журно непрестано кроз бојну топовску линију стигнем до Шуматовца.
На подножју шуматовачког виса видех где војНици дижу три четири крвава трупа. — Ко је то? — Добровољци. — Ко их поби? — Наши војници. — Зашто? — Рекао им ђенерал. После ми казаше да се ствар десила овако: идући у Шуматовац ђенерал види где војници везују неке добровољце. Упита их шта je, војници одговоре да су ови добровољци бежали из борбе. Ђенерал на то рекне: — Скотови, требало би их све побити. Чувши oвo, »вредни војници« опале из пушака и убију четири добровољца. Ђенерал ce после страшно наљути; он није тако мислио, он је то само у љутини рекао, али свршено је. Како у рату задивља нарав! Како је ту човек бра на зло, па и против рођенога брата! У мирно време на просту заповест једнога старешине овако се што не би могло десити.
У шуматовачком шанцу нађем цео штаб. Ту беше ђенерал Черњајев, пуковник Комаров, мајор Владан Ђорђевић итд.
Говорио сам о положају шуматовачког виса; да рекнем сад коју о самом шанцу. Шуматовачки шанац — то је обичан доста мали редут који као да још не беше сасвим ни довршен. У њему је тада било 300—400 војника друге класе, крагујевачке бригаде, наоружаних предњачама. (Више војника мучно би и стало у шанац). Још je шанац био наоружан са четири четворо-фунтова тешка топа. Простор пред шанцем, који га одваја од шуматовачке кoce што доминира шанцем, био је искрчен да ce отвори поље ватри из шанца. Ова искрчена пољана нагиба се благо од шанца шуматовачкој коси и једва да је широка до 300 метара. Ова је пољана била поље главне борбе око Шуматовца, јер су Турци са шуматовачке косе куљали у ову пољану, и из јаруге, која ову одваја од косе, излетали при јуришању на шанац.
Баш кад ја стигох у шуматовачки шанац, два наша батаљона прве класе прођоше поред шанца и упутише се преко рашчишћене пољане оној шумовитој коси о којој сам напред говорио. За овим батаљонима, расутим у стрелце, ишла je једна наша батерија, а за овом још један батаљон у четним колонама, као потпора стрелаца и заштита батерије. Стрелци уђоше у шуму, пењући ce уз косу. Батаљон у четним колонама прилеже у пољани и ту оста. Батерија иђаше напред. Изгледало је да је све у реду, и ја, одбрајајући ашове и секире у шанцу с којима је требало прикрчити пут батерији што оде коси, већ сам ce радовао како ћу одавде са овога узвишенога места моћи мирно да проматрам цело поље борбе с ове и с оне стране Мораве. Али сад наста тренутак неописане забуне. Одједном у шуми на коси припуцаше пушке. Једна, друга, трећа, четврта, а затим се осу читав плотун. Батерија заста на пољани, опали на вис два-три метка, па се у галопу поврати и одјури шуматовачким путем натраг алексиначким шанчевима. Батаљон, што лежаше у четним колонама, поскака, опали на вис неколико плотуна онако из гомиле, па узмаче шанцу и расу се у стрелце лево и десно од шанца. Наши стрелци што уђоше горе у шуму подржавали су јаку пуцњаву. Али замало, па тек један по један поче да избија из шуме и да се преко пољане повлачи шанцу, пуцајући једнако. Наскоро се пољана пред шанцем напуни наших стрелаца. Сад почеше и наши из шанца пуцати топовима на косу са које је маса куршума падала већ и у шанац. Ја уђем у један низак пољски шаторић у шанцу да утолим жеђ, јер ту угледах једног познаника с тиквом воде. Таман ја жудно нагох грдну тикву, а оно бљуну вода на ме, шатор ми паде на главу, ја упустих тикву; био сам сав поливен, а остадох жедан. Шта се десило? Куршум пребио мотку на шатору и свалио га на ме. Извучем се из ових платнених развалина, и приђем шаначком бедему. Наши стрелци још су се једнако задржавали пред шанцем на пољани и једнако су палили. Но то већ не беше више стрељачки ланац, но расејана маса. Многи су по пољани већ падали погођени смртно, многи су рањени, ухвативши се за рањено место, јаучући измицали с пољане и замицали за шанац у поток. Вика, кукњава, неописан урнебес.
Све се ово десило у тренутку, тако изненадно, тако неочекивано, да се готово нико није умео наћи y овој збрци. Истина, куршуми лете у шанац, али где је непријатељ што их шаље? Зашто ћути турска артиљерија? Да није то каква забуна и погрешка? Да не пуцају наши једни на друге?
Ђенерал заповеди да се свира прекидање паљбе, те да се види шта је. Трубач свира, свира, али га нико не слуша, (и cpeћa je што га нису послушали). Све што je ван шанца узело је неки ук, па само пали и грми у шуму на коси. Само је пешадија у шанцу још ћутала не опаливши ни метка.
Одједном крај шуматовачке косе у даљини указа се у виноградима једно одељење коњице, па се као вијор устреми нашем шанцу, витлајући сабље у зраку. Народни војник, командант над два топа у шуматовачком шанцу, тек викну само: »Коњица напада, пуни картечом«. Топови су у тренутку напуњени, али кад хтедоше да их управе, опази се да је прорез бедема за топ сувише узан, јер је коњица долазила као са стране. Командант топова опет повиче: За сад, јунаци! пијуке! ашове! скачите на бедем, проширите прорез. — Војници поскакаше на бедем и под градом куршума раширише прорез. У томе коњица већ улети у наше раштркане стрелце по пољани. И гле — не сече их! Ја гледам, гледам — аја, баш их никако не сече. То је ту близу, на 200 корака пред шанцем, али од пушчаног и топовског дима, од прашине што су је дигли коњи, од брзога трка не могаше се распознати каква је то коњица. Командант се већ спреми да командује: пли, кад коњица већ стиже под шанац, и гле, то je — наша коњица, наша патрола извидница, која се у трку враћа чувши пуцњаву на Шуматовцу.
Док сам ја на једном крају шанца био заузет овим призором с коњицом, на другој се страни шанца зачуше гласови: — Ено их, ено, вичите ове наше нека се уклањају с пољане, да нам отворе место за пуцање. Окренем се тамо. Баш кад сам пролазио покрај Черњајева, Комарова и др. Владана, који су седели у једном заклону, за бедемом, на два корака преда мном паде капетан Живан Протић, командант шанца. Паде ничице, и тако оста непомичан — нити се окрете, нити рече јао, ништа. Погледам, крви беше мало, али зато велико парче мозга изашло на отвор начињен куршумом. Унесемо га у заклон, положимо га на леђа. Мишићи на лицу дрхтали су му, очи се полако стезале, чело се мрштило. Других покрета не беше; др. Владан га опипа, погледа и рече: »Свршено је.«
Оставим овај жалостан призор, па се окренем бедему иза кога наши пешаци беху отворили јаку ватру, а из топова се већ пуцало картечом. Наслоним се на рамена два војника, што су живо пуцали из својих предњача, и погледам преко бедема у пољану пред шанцима. Имао сам шта и видети. На 200 корака од шанца куљали су из шуме и из јалака пред шумом густи, густи редови Турака и док су их друга њина одељења с виса потпомагала јаком пушчаном ватром, ове се колоне устремише брзим кораком на шанац. Напред су били Черкези са својим белим заставама. Барјактари су једнако показивали заставама наш шанац и излећући напред и машући заставама, позивали су осталу војску да за њима трчи. Халакање и други бојни узвици турски већ су потресали ваздух а ова грдна маса непријатеља ваљала се на наш мали шанчић као неуздржљива бујица.
Тренутак је био крајње опасан и ванредно страшан. Ја нити умем да искажем, ни поново да изазовем у себи онај осећај који ме обузе при погледу на оно море усколебаних црних редова и колона, што су са свију страна у грчевитом трку стремили нашем шанцу. Ја себе не рачунам баш у најстрашљивије људе, али кад рекнем да ме је тада обузео неизмеран ужас, онда тиме још нисам све рекао, нити сам исказао сву дубину cтpaxoтe која ме нападе. Прво силан уздах и бледило, а после ми крв тако појури у главу да сам је чисто чуо како са шумом струји по жилама. Пред очима ми се замагли и ја сам видео само како на сто корака пред нама промичу црвени турски фесови, како севају бајонети, чуо сам час слабије час опет као бура силно оно страшно: Алах! Алах! Алах! и чекао сам сваки час да се Турци сјуре у наш шанац, да се борци дочепају за гуше и да сви колико нас је у шанцу изгинемо у овом страшном покољу. Тако изненадно, тако непријатно и тако близу загледати смрти у очи то мopa да је за свакога страшно. Не верујте му ко вам друкчије каже. Час је био крајње критичан. Зло, да су наши војници само за тренут изгубили присуство духа; само за тренут и непријатељ би скакао у наш шанац. Но стара српска срећа поможе, наша посада остаде хладна и мирна. У шанцу се само разлегала команда: »Картечом, скора ватра... плотуном, скора ватра....« и ова се команда вршила ванредном тачношћу и брзином. За један тренут и наш мали шанчић огрезе у диму и пламену и претвори се у расклокотано вулканско ждрело које је са чудном жестином и разузданошћу сиктало ватру — и непријатељ престаде трчати. »О, боже помози«, повикаше сељаци у мојој околини. И још једном: »плотун, картеч, плотун, картеч...« и густи редови непријатеља проломише се; беле черкеске заставе укрстише се, падајући заједно са својим барјактарима. Још једном: »плотун, картеч, плотун, картеч...« и непријатељ се повлачи у шумицу и јаругу, из које је испао. Наш се шанац заори громовитим ура а мене ово ypa чисто као да пробуди из неког тешког сна. »Ура«... први је јуриш срећно одбијен. Ово je било у три часа по подне.
За време првог јуриша изненадила ме је хладноћа и присебност моја два комшије, на које сам био наслоњен. Кад су Турци најжешће налетали и скакали шанцу, као чопор тигрова, ја чух где један од мојих комшија рече своме другу: »дед ти онога барјактара, а ја ћу овога« (барјактари су искакали напред; пушке грунуше, а мој комшија узвикну: »Ох, како га подватих! држ' се Туре!...«
Први је јуриш одбијен, али је турска војска опијена славом и победама. Та она je баш јутрос заузела наш Пруговац и толике позиције, она је у мухамеданском заносу јурила Алексинцу, уверена да ћe још вечерас конаковати у њему.
Са виса Турци су непрестано просипали јаку ватру. Куршуми су у маси падали у шанац; сваки час су зврцали о дебеле шине топовских кола и пошто се ту од удара распљоште са зврком се зарију у земљу. Један турски куршум погоди у бајонет нашега војника и престриже га као ножницама.
На три четврти часа после првога jypишa учине Турци други, и то много живље и опширније — пустили су лево и десно крило шире. Кад се отпоче овај други јуриш, ја узмем једну залишну пушку и чинио сам моју дужност за време целога другог јуриша. Пуцати, забавити се каквим послом који привезује сву пажњу — то је најбољи лек за људе који, што но реч, први пут загризају ватру. Јуриш је био ужасан и очајан. С левог и десног крила Турци су сипали у шанац унакрсну ватру. Док су све силе нашега шанчића биле напрегнуте да одбију овај напад с фронта од виса, нама се спремала катастрофа с деснога бока. С ове стране, на једно 200 корака од шанца, био је наш стрељачки ров. Овај су ров напустили наши стрелци, а Турци, спуштајући своје лево крило да опколе шанац, заузму овај ров, начичкају се у њему и отуд су се спремали да нам груну с леђа и бока. То је требало да буде за време овога другог турског јуриша, и да је овај побочни јуриш извршен — катастрофа би била неизбежна. Заузети борбом с фронта нико и не опази каква се олуја спрема шанцу с бока и леђа. Но то су опазили наши с Рујевице, у најкритичнијем тренутку, кад смо ми једва одбијали јуриш с фронта. Кад су се Турци у рову већ спремали да груну, наша тешка батерија с Рујевице посла једну гранату у стрељачки ров, где су били Турци. Метак је управила срећна и вешта рука простога народног војника. Граната удари управо у ров, и то уздуж рова. За првом дође друга, тpeћa, четврта. Cвe cy погађале једнаком тачношћу. Турци у рову буду просто згромљени и уништени. Кад сам доцније загледао овај ров, он је формално био пун меса, костију и ycиpeнe крви. Што гранате нису рашчупале, прсне и побегне. Утом и јуриш с фронта буде одбијен плотунима и картечем, као и први. Тако је срећно одбијен и овај други, комбинирани јуриш.
Сад оставим бедем и окренем се да видим где је ђенерал. Он још сеђаше с др. Владаном и Комаровом недалеко од мртвога капетана Живана. Ђенералу су дрхтали образни мишићи, био je jaко узбуђен, погледао је у Живана, а очи му се замутиле од суза. Седнем и сам поред Комарова. Владан ме упита: — Шта је? како изгледа? — Свакојако — одговорим му ја. Владан поћута мало, а после рече доста жалосно, и ако се усиљавао да се као нашали: — Еј, мoja микроскопијо! зар сам те зато учио да ме сад овде исеку Черкези?!...
У ћутању прође још неко време. Борба je једнако трајала. Турци су припремали трећи јуриш; ђенерал устаде и поче ходати. Скочи и Владан, беше му пала на ум »велика« и »спасоносна« мисао. Он приђе ђенералу и поче га наговарати да је већ крајње време, да он — ђенерал — иде из шанца. (Наравно, др. Владан је знао да се ту ради и о спасу микроскопије — ђенерал се не може уклонити сам.) Ђенерал одби понуду. Сад поче наваљивати на њега Комаров. Ђенерал опет рече:
— Не, не, то би изгледало малодушно... Зар баш сад?... шта би рекли војници?...
Комаров не одступаше, он узе ђенерала под руку и продужи своје разлоге:
— Наравно — рече Комаров — ако падне Шуматовац то је велико зло, али ако главнокомандујући буде рањен, можда убијен, можда заробљен, онда ћe то бити још већe зло.
Ђенерал попусти. Пођосмо, но насред шанца ђенерал стаде и окрете се својој пратњи, у којој је било неколико наших и руских официра: — Да, рече Черњајев, командант je шанца погинуо — ко хоће да остане овде као командант? Ћутање! — Господо, кo ћe остати овде? — понови ђенерал. Опет ћутање... но у томе нам притрча Димитрије Антоновић Холштајн (он је ту био у шанцу за време првог јуриша искакао je на бедем и говорио војницима: »Ето, видите, јунаци, Турски куршуми не бију!«) и рече: — Па најпосле остаћу ја, кад нема кога другог. Черњајев га пољуби, захвали му и замоли га да се држе храбро, па онда пођосмо. Наши војници, што су седели за бедемом, те пунили пушке и додавали их онима који пуцају1), гледали су за нама тужно и очајно. Они као да су били потпуно свесни да ce ми уклањамо из шанца стога што је опасност велика а да њих приносимо на жртву и погледали су нас тужно. Ђенерал опази ове погледе, опет застаде и окрете се мени: »Реците овим војницима коју одушевљавајyћy реч. Кажите им да одлазим да им помоћ пошљем«.
Ја, врдајући главом то лево, то десно, да се бајаги сачувам од куршума, што су ми певали око ушију, изговорим војницима ову беседу:
»Јунаци! Ђенерал одлази, али не стога, што је овде каква велика опасност, (а у себи сам мислио: еј мoj импровизирани беседниче, зар чим отвори уста а ти слага?), већ што он треба да је свуд. Видите ли где ce бије крвав бој чак тамо преко Мораве. Тамо ваша браћа и другови већ гоне и ломе душмане наше. Немојте да вас они осрамоте на јуначком мегдану. Сећајте се да je Шуматовац капија од Србије. иза ове капије cтoje ваше куће, жене и дечица. Држите ce! Непријатељ је већ двапут бежао пред вама. Ваш је шанац тврд, а ваши су бајонети још тврђи. Буде ли душману мало ваших куршума, оприте му у груди ваше бајонете. Истрајте још мало, ђенерал ћe вам одмах послати потпору и измену«...
Можда моме ораторствовању не би било кpaja да ме Турски куршуми озбиљно не опоменуше да је већ крајње време да прекинем моја разглаголствија. Помислим: ако је за вајду доста je наћеретано — па ућутим.
— Ура, живео ђенерал, ура, ура... беше одговор војника на моју причу. На ово »ура« Турци одговоре са неколико плотуна, и, излазећи из шанца, ја још видех како се беле кошуље мојих јадних крагујевчана обојише црвеном крвљу.
Сиђемо низ шуматовачки вис. Ишли смо пешке, а за нама су војници водили коње. Неколико коња буде рањено. Успут низ брдо наилазили смо на рањенике где их вуку на уским малим Тезгама, тако, да су само леђа на дасци, а глава, руке и ноге климатају преко малих носила, а при сваком покрету шибају млазеви крви из отворених рана. Многи, рањени у трбух, котрљали су се од бола и од муке низ брдо, ударајући о пањеве и камене и остављајући за собом крваве трагове. Сиђемо преко потока на пут, где беше намештена једна наша батерија, те је кроз пропланак тукла у шумовиту косу, где су ce збили Турци. Ту станемо, ђенерал је сам трчао од топа до топа, нишанио и командовао пуцање целом батеријом. Турски куршуми долетали су чак амо и опет нам ране неколико коња. Биле су и турске гранате ову батерију, али су претурале; турски топови скоро искључиво били су само ову батерију. Одатле, остављајући за собом поље борбе, Черњајев окрене преко Рујевице у Алексинац а ми за њиме.
Пред ноћ опет изиђем на Рујевицу. На Шуматовцу је још трајала борба. Bећ се увелико хватала ноћ, већ је 81/2 часова увече а Шуматовац се још бори. У сумрачку ce лепо видело како непријатељска пушчана ватра као црвен појас опасује шанац са три стране. Кад се већ увелико ухвати ноћ, паљба се постепено поче утишавати.
Шуматовачки шанац био је миниран, али како је командант шанца погинуо, то ce сумњало да ли ко зна где је мина и како je треба потпалити у случају да Турци ноћу изненада нагрну на шанац. Стога пуковник Коста Протић, командант алексиначких положаја, хтеде да ме пошље у Шуматовац да ја, који тако исто нити знам где је ни шта је мина, кажем како је ваља упалити. Али мајор Сава Грујић одговори га од тога, велећи да, колико он зна, мина још није ни тотова, а ако је готова онда ћe за њу знати наредници који су у шанцу. Ствар се сврши на томе, што ме послаше да кажем једној батерији да не пуца више, јер се борба беше скоро сасвим прекратила. Спасени смо!
После бојне хуке наста свечан мир, после жарка дана тија, блага ноћ; прорешетани, изнурени и од дима поцрнели батаљони враћали су се на своја ноћишта, по логоришту се загореше огњеви, по болницама попалише фењери, бојно поље опусте, а болнице и лазарети оживише да се у њима крпи и поправља оно што је данас у крвавој борби раздерано, поломљено, искварено. И док се рањеници грче у мукама и умиру по болницама често још под докторским ножем, они што су били срећни те изађоше читави из данашње борбе савладани умором бораве сад миран сан праведника, под отвореним небом, одмарају се да можда још сутра у каквом ћошку прљаве болнице издану у мукама уз потмулу, бледу светлост болничког фењера.
После нашега одласка из шанца, Турци су учинили још три главна јуриша. Последњи јуриш извршили су Арнаути, и догонили су се до под сами шанац. Причају да је нашима напослетку нестало картеча, те су капе шајкаче пунили куршумима, ћушкали у топове и тиме били.
За време целе шуматовачке борбе дејствовала је готово сва наша артиљерија, са свију алексиначких позиција, где је било 40—50 топова. Ту се јасно показало колико вреди концентрисати један артиљериски пук па њиме дејствовати.
Казао сам већ да je при другом јуришу наша артиљерија са Рујевице избавила Шуматовац од побочнога јуриша који би се морао завршити падом шанца. Али и иначе, y целој данашњој борби око Шуматовца наша је артиљерија играла главну улогу: поред дивнога јунаштва шуматовачке посаде, главна заслуга припада топништву што су Турци данас одбијени крваво, и што при оваквој данашњој дугој и острвљеној борби имамо сразмерно мало губитака — у шанцу 40, а око шанца до 200 мртвих и рањених. Наша јака топовска ватра није давала турским батаљонима да правилно с нишањењем пуцају — пуцали су већином насумце.
Данас се Шуматовац одржао, али шта га чека сутра? Нови нападаји, нове навале, нова борба; баре крви што ноћас усану сутра ће опет да се напуне, батаљони ће опет да се десеткују, опет ће да бесни смрт и ужас. Па докле тако? Какве цељи има више овај ужасни рат? Поведен је ради ослобођења подјармљене браће. Али та се цељ одмакла у недоглед. Ми смо се показали нејаки, немоћни, неспремни да остваримо ту велику цељ која једина оправдава овај убилачки рат. Пошто је главна цељ промашена, рат je изгубио сваки смисао; нашто га продужавати? Ако је до часнога мира пре би се могао закључити сад, док Турци још нису продрли дубоко у Србију. Они су надмоћнији бројем, боље оружани, вичнији рату — они ће потискивати па макар стопу по стопу. Чему се имамо надати у најбољем случају? Да се одржимо до позне јесени. Али по какву цену? Да још неколико стотина наших села буде спаљено и још неколико хиљада наших грађана побијено. Појми ли Черњајев, он који хоће продужење рата пошто пото, колика је то жртва за малену Србију; појми ли он да се код нас не бори војска, већ грађани, народ, очеви и ранитељи породица. Свакога чекају код куће жена, деца, непосејана њива, непокошена ливада, ненарањена стока, неплаћен дуг. Па баш и да ce одржимо до зиме, која вајда отуда? Хоћемо ли ми сами моћи на пролеће да обновимо борбу са прибраном Турском, ако нам кo не прискочи упомоћ? Не можемо. А ко ће нам прискочити у помоћ? Бугарска лежи обћорена, Босна и Херцеговина такође, Грчка и Румунија мудрују, дволиче — дволичност је удео свију слабих — Русија се не креће, а ми слаби и малени.
»Мало руку, малена и снага
Једна сламка међу вијорови.«
Па после свију напора и скупих жртава робови опет да остану робови, а Србија сломљена, разорена. Али тишти и сама помисао на ову црну могућност. да верујем у Бога, сад бих ce тако толло молио y oвoj ноћној самоћи, за тебе много напаћења Србијо, за тебе српска сиротињо, што се потуцаш разбегла са погорелога огњишта; за вас рањени мученици, што издишете по болницама; за тебе будна стражо, што у мрачну даљину упиреш брижне испитујуће погледе и ослушкујеш сваки шушањ ветрића; за тебе уморна војско, што сад у дубоком сну под ведрим небом одмараш своје уморне кости.
»Ох спавајте, децо драга,
Ваша снага
Лаки санак потребује«
Избија поноћ. Лаку ноћ! лаку благу ноћ!
Извори
уреди- Антологија српске књижевности [1]
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Пера Тодоровић, умро 1907, пре 117 година.
|