Дневник једног добровољца/IX
| ←VIII | IX Писац: Пера Тодоровић Дневник једног добровољца |
X→ |
Турци су са свију страна стисли Алексинац. На левој обали Мораве продрли до села Житковца спрам Алексинца, а на десној, на којој је и Алексинац) прикучили се још ближе. Већ су ту на буимирском вису, само по часа пред Алексинцем. Са алексиначких шанчева голим оком сасвим се лепо види како се Турци на буимирском вису журе, промичу, раде; виде се неки људи где нешто вуку — све ми се чини да су Бугари који под морање кулуче. То Турци оправљају мост на буимирском потоку, што су га наши покварили при повлачењу, а пред собом су упалили селашце Буимир да димом заклоне своја кретања. (Обична турска тактика.) На буимирском вису, на путу што води из Алексинца преко Катуна у Ниш, почела се проређивати шума и јуче су осванули на њему турски топови. Непријатељ већ куца на капије Алексинца.
У овом непријатељском приближивању вароши има неке дивље поезије, нечега што је узвишено својим ужасом, што је свечано својом суморношћу и тежином. Сваки предмет у пределу, преко кога се непријатељ примиче вароши, добија неки живот, неки жубор, неко кретање, оно страховито кретање, што се опажа на цвећу кад се кроз њега прикрада гуја присојкиња. Непријатељ се примиче крадомице, вреба, пузи, превија се... употребљује као заклон сваки жбун, свако брдашце, сваки поточић, сваки шумарак. Варошани још не знају где је управо непријатељ и колико га је, али већ осећају његов отровни дах и тежину његовога присуства; ко год се макне ван реона варошких опкопа, њега нестане, закоље га по каква гуја из потаје. И наједанпут тек непријатељ је ту, он се покаже отворено, варош осети како се стежу око ње гвоздене руке, шумарци се претворе у шуму бајонета, од свуда зину на варош страшне, гараве чељусти оног ужасног чудовишта што се рани грдним гвозденим ђуладима, што из своје гараве утробе бљује после пламен и громове, што носи смрт и развалине, што се зове — крупов топ. Варош застење, занеми, више ce не говори речима већ погледима; на свакоме се лицу може прочитати само једно питање: »Шта ли ћe бити«? Такав данас изгледа Алексинац.
Данашњи је дан прошао у мучном очекивању. На левој обали Мораве око села Мрсоља трајала је готово целога дана крвава битка. Гледао сам је с алексиначких положаја, с позицијске батерије број 10. Цео су се дан потискивали: то Турци наше, то наши Турке. Турци јако напиру да пробају на левој обали Мораве; но наши су углавном данас очували своје положаје на тој страни. После подне Турци су се почели кретати и на десној обали Мораве спрам Алексинца. Око Светог Стевана је било већ упорне борбе и пре, али пред ноћ Турци се почеше указивати пред самим фронтом алексиначких положаја. Наше им батерије с алексиначкога виса Гујевице послаше неколико метака. Турски топови с буимирскога виса били су већ Алексинац, а нарочито алексиначке шанчеве. Кад сам ce из вароши пео на вис шанчевима, видех где из тако званога »карантина« извлаче ствари; ту је било неко стовариште војених опрема. Упитам војника зашто извлаче ствари из карантина, и он ми рече да oкo здања падају турске гранате и да »страшно бију, славу им њину.« Пењући ce уз: вис уверим се и сам о томе, јер ми је ваљало протрчати преко простора који је сав био изоран гранатима које су још једнако туда падале. Да се сузбију Турци што се почеше кретати пред самим алексиначким фронтом, пошљу им на сусрет два батаљона, и по шумарцима више села Глоговице (четврт сата пред Алексинцем) заметну се чаркање које је трајало до мрака. Батерија потпоручника Ђоке хтеде с алексиначког виса да помогне наше чаркаше око Глоговице и посла неколико метака. Послала би још и више да отуда не јавише: »или бите даље, ако можете, или не удрите никако, jep бијете у наше људе.« Да ружних удеса! вечито се нешто бунимо и сами себи сметамо. Види се да нам нешто недостаје. Пушкарање око Глоговице трајало je до мрака. Турци све више и више стискају Алексинац: наши се батаљони топе као грудве снега. Шта ли ће сутра бити?!
Извори
уреди- Антологија српске књижевности [1]
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Пера Тодоровић, умро 1907, пре 117 година.
|