Dnevnik jednog dobrovoljca/X
| ←IX | X Pisac: Pera Todorović Dnevnik jednog dobrovoljca |
XI→ |
Da strašna dana; nikad ga zaboraviti neću. On se duboko urezao u mojoj pameti; da ga zabeležim i u ovaj dnevnik.
Današnji dan osvanuo je neveseo. Na Aleksincu se opažala neka teška sumornost. Čaršija je bila većinom zatvorena; samo su još radile kavane, mehane, furundžinice i prčvarnice. Po kućama svi prozori pa i kapci pozatvarani, građani iščezli sa ulica, tek ovde onde sretneš po kakvo bledo lice, izmučeno dugim očekivanjem u neizvesnosti. U štabu je takođe vladala sumornost. Momci su išli na prstima i govorili šapatom. Danas je na levoj obali Morave, na žitkovačkim i prćilovačkim visovima imala da se bije dosta odsudna bitka. Naši su gledali da koncentrišu tu što više vojske. Iz Velikoga Šiljegovca dozvan je majop Steva Velimirović sa svojim odelenjem od preko 3000 ljudi da pomogne u borbi. Odovud iz Aleksinca poslato je sve što se moglo odvojiti. U štabu se s nestrpljenjem očekivalo šta će tamo biti: stoga je sve bilo zapeto i sumorno. Očekujući borbu i na desnoj obali, Černjajev je ostao u Aleksincu.
Dođe izveštaj da se oko Prćilovice otpočela borba. Tako isto izvešće da Turci nastupaju na desnoj obali Morave, na krajnjem levom krilu aleksinačkih položaja, oko Prugovca. Do deset časova dolazila su s obadva krila česta i nepovoljna izvešća. Oko deset časova zametnu ce borba i na centru: Turci počeše s buimirskoga visa da bacaju granate u sam Aleksinac. Jedna, druga, treća...
Đeneral Černjajev hodao je zlovoljan i uzbuđen po svome kabinetu. Ja sam mu čitao telegram majora J. Praporca koji javlja da se neće moći da održi na svojim položajima i da misli da bi bolje bilo da i ne čeka napad, no da se povuče na zgodniju pozadnju noziciju. Černjajev je bio jako ljut na ovo izvešće.
— Je li moguće da to piše Praporac? stade vikati đeneral, pa onda i ne čekajući odgovora dodade: — To nije moguće, ta on je tako hrabar čovek! Vi to niste dobro pročitali. Nije moguće da on tako piše. Pokažem đeneralu razgovetan potpis, a on se čisto pomami. — Pišite povika on gnevno — i prodiktira mi te na protivnoj strani iste cedulje na kojoj je bilo Praporčetovo izvešće napišem ovo: »Ostanite na poziciji gde ste, branite je do poslednjeg čoveka, i ako ustreba umrite na njoj. To vam nalaže čast i to vam zapovedam ja. Černjajev.«
Dok sam ja ovo pisao najedared prolomi se jak pucanj na basamacima štaba. Černjajev zastade:
— I ovde granata! Vidite je li ko ubijen.
— Ne, to se samo okinula puška jednom stražaru.
Pucnjava i borba bivala je sve jača. Pred podne doleti u štab, sav zaduvan i usplahiren, moj dobri poznanik, Dimitrije Antonović Holštajn, učitelj vojene moskovske gimnazije i dopisnik nekih novina.
— Gde je đeneral?
— Tu je, šta će ti? Šta je?
— Rđavo je, vodi me đeneralu; ali brže, brže.
U taj mah uđe đeneral u kancelariju. Dimitrije mu poteče:
— Vaše prevashodstvo, dolazim s levoga krajnjeg krila od Prugovca. Prugovac je pao. Turci prodiru Šumatovcu. Vojska majora J. Petrovića rasprštala se. Sa dvaestinu Crnogoraca i nekoliko narodnih vojnika pokušao sam na svoju ličnu odgovornost da zauzmem prugovački šanac. Zauzeli smo ga, jer Turci još ne behu stigli. Tražio sam od majora Petrovića pomoć, pa da branim šanac. On mi potporu ne posla, no šta više naredi da napustimo šanac. Černjajev poljubi Dimitrija u čelo, obesi mu medalju za hrabrost i reče:
— Trčite, molim vas, trčite odmah i kažite majoru Petroviću neka skuplja svoju vojsku oko Šumatovca, onde gde god u blizini.
Dimitrije odjuri.
Černjajev sede, napisa nekoliko reči pa se okrete meni.
— Jašite, jurite sve u trku, nađite kapetana Sirovackog, on je negde oko Šumatovca, podajte mu ovu zapisku i recite mu, i pomozite mu da se naši bataljoni što odstupaju od Prugovca zadrže i urede... — Ako nemaju fišeka neka im se razda — dodade Černjajev, kad sam već izlazio na vrata. Potečem. Prolazio sam duž linije na kojoj se vodila topovska borba. Sa Rujevice naši, a sa Buimira Turci pozdravljali su se granatama. Naša vojska razređena po aleksinačkim šančevima i streljačkim rovovima, prislonjena uz prsobrane ćutećki je čekala neprijatelja.
Da kažem ovde koju o razmeštaju naših položaja i šančeva oko Aleksinca. Aleksinac je u dolji. Sa istočne strane, otkuda su se primicali Turci, zaklonjen je rujevačkim visom, koji se u severozapadnom pravcu pruža i pravi rujevičku kosu. Na samom visu i duž cele kose POdignuti su aleksinački šančevi, baterije i streljački rovovi. Rujevičku kosu u severoistočnom pravcu preseca glogovička doljača, a odmah iza nje diže se kameniti ćuvik, prozvan šumatovački vis. Na vrhu ovoga visa podignut je šumatovački šanac. Šumatovački vis, sa severo-istočne strane polako se nagiba i otprilike na 300 metara od šanca opet ga preseca jedna omanja doljača, iza koje se odmah uzdiže šumovita kosa koja se zove šumatovačka kosa i koja dominira šumatovačkim šancem. Na ovoj kosi nije bilo nikakvih naših utvrđenja. Ona se pruža u severo-istočnom pravcu skoro sat mesta, pa se onda spušta u prugovačku doljaču i potok. Na samom nagibu, gde se ova kosa spušta u prugovačku doljaču, podignut je prugovački šančić. Naša katunska vojska, povlačeći se pred Turcima, zaustavila se na toj kosi oko prugovačkoga šančića. Ovaj šanac napravljen je samo zato da u slučaju potrebe zakloni odstupanje naše vojske, a ne da se brani. Bar nije bilo ništa preduzeto da se šanac može braniti. Za odbranu tu bi trebalo podići čitavu sistemu šančeva, a toga ne beše. I tako, rujevačka kosa, šumatovački vis i šumatovačka kosa mogu se smatrati kao jedna kosa, presečena doljačama na dva mesta, pred šumatovačkim šancem i iza šumatovačkog šanca. Šumatovac je udaljen od Aleksinca 1/2 časa, a od Prugovca oko 3/4 časa. Dakle Šumatovac je skoro na sredini linije povučene od Aleksinca Prugovcu. Naša je vojska na desnoj obali Morave bila razređena od Morave kod Aleksinca, pa po aleksinačkim šančevima na rujevičkoj kosi i odatle u severoistočnom pravcu na Šumatovcu i Prugovcu. Prugovac se može smatrati kao krajnje levo krilo aleksinačkih položaja koje ih vezuju sa položajima sv. Stevana. Tako ce ca prugovačke strane aleksinačka pozicija mogla napasti s boka, te izbeći napadaj s fronta, što je za napadača vrlo zgodno, a za napadnutoga vrlo opasno. Na celoj ovoj liniji od Aleksinca do Prugovca moglo je biti 15—16.000 naše vojske (veliki deo naše vojske borio se danas na levoj obali Morave oko prćilovačkih visova). Pred ovom neznatnom silom stajao je Ahmet-Ejub paša sa svojim korpusom od 30.000 boraca. Ovakav je bio razmeštaj naše i neprijateljske sile pred šumatovačku bitku. No da produžim moje pričanje.
Elem, projurim na konju pored aleksinačkih šančeva, kuda su pucale turske granate, spustim se u glogovičku dolinu i pridržavajući se konju za grivu ispužam se u šumatovački šanac. U šancu je vladala mrtva tišina. Vojnici s punim puškama stajali su ćutećki uz bedem. Pukovnik Karadžić hodao je po šancu povodeći se. U vojsci nisu retki slučajevi da vojnici pred boj traže izvor kuraži u krepkim napitcima. A međutim niko lakše ne pogine od pijana vojnika. On se obada, kočoperi i srlja, dok sam ne naleti na kakav kuršum. Mesto hrabrost u srce, rakija uliva pomućenost u glavu i mrak u oči. Ne znam kako je stajalo sa g. Karadžićevim srcem, ali noge su se povodile. Pored njega je kao senka išao njegov mladi nećak. Bled kao krpa, sa poluotvorenim usnama i sa nekim bolnim užasom na licu. Ovaj nakresan starac i ovo prestravljeno dete! Obojici kao da nije bilo mesto ovde.
Malo dalje ctojao je komandant šanca, kapetan Živan Protić. Upitam ga da li zna gde je kapetan Sirovacki.
— Hije ovde i ne znam gde je, odgovori mi on.
— A da nije gore y onoj šumi? Ja pokažem rukom na šumatovačku kosu što se pružala iznad šanca.
— Ne, reče mi kapetan, tamo će biti Turci.
Ostavim šanac i posle priličnoga lutanja nađem kapetana Sirovackoga i majora J. Petrovića, gde sede pod kruškom više Prendićeve vodenice. Tu su napravili ustavu i prikupljali vojsku koja se u raštrkanim gomilicama vraćala od Prugovca.
Ništa nije tako skrušeno, tako jadno i očajno, kao razbijena vojska; oči ne mogu da vide ovaj prizor, a da se srce ne oblije krvlju. Ova se skrušenost ogledala i na inače muškom I odvažnom licu majora Petrovića.
Predam Sirovackom đeneralovu poruku, uzmem od njega revers i pohitam u Aleksinac. Kad tamo, a štab prazan. — Gde je đeneral? — Otišao. — Kuda? — Po svoj prilici na Šumatovac.
Odanem, pa se opet uputim Šumatovcu. Dan je bio neiskazano vreo, sunce je peklo, a niotkuda vetrića. Na levoj obali Morave besnila je u najžešćoj razuzdanosti puščana i topovska borba. Sa Rujevice i Buimira jednako su se prestreljivali naši i Turci iz topova. Pucalo se gotovo sa sviju aleksinačkih šančeva. Prolazeći žurno neprestano kroz bojnu topovsku liniju stignem do Šumatovca.
Na podnožju šumatovačkog visa videh gde vojNici dižu tri četiri krvava trupa. — Ko je to? — Dobrovoljci. — Ko ih pobi? — Naši vojnici. — Zašto? — Rekao im đeneral. Posle mi kazaše da se stvar desila ovako: idući u Šumatovac đeneral vidi gde vojnici vezuju neke dobrovoljce. Upita ih šta je, vojnici odgovore da su ovi dobrovoljci bežali iz borbe. Đeneral na to rekne: — Skotovi, trebalo bi ih sve pobiti. Čuvši ovo, »vredni vojnici« opale iz pušaka i ubiju četiri dobrovoljca. Đeneral ce posle strašno naljuti; on nije tako mislio, on je to samo u ljutini rekao, ali svršeno je. Kako u ratu zadivlja narav! Kako je tu čovek bra na zlo, pa i protiv rođenoga brata! U mirno vreme na prostu zapovest jednoga starešine ovako se što ne bi moglo desiti.
U šumatovačkom šancu nađem ceo štab. Tu beše đeneral Černjajev, pukovnik Komarov, major Vladan Đorđević itd.
Govorio sam o položaju šumatovačkog visa; da reknem sad koju o samom šancu. Šumatovački šanac — to je običan dosta mali redut koji kao da još ne beše sasvim ni dovršen. U njemu je tada bilo 300—400 vojnika druge klase, kragujevačke brigade, naoružanih prednjačama. (Više vojnika mučno bi i stalo u šanac). Još je šanac bio naoružan sa četiri četvoro-funtova teška topa. Prostor pred šancem, koji ga odvaja od šumatovačke koce što dominira šancem, bio je iskrčen da ce otvori polje vatri iz šanca. Ova iskrčena poljana nagiba se blago od šanca šumatovačkoj kosi i jedva da je široka do 300 metara. Ova je poljana bila polje glavne borbe oko Šumatovca, jer su Turci sa šumatovačke kose kuljali u ovu poljanu, i iz jaruge, koja ovu odvaja od kose, izletali pri jurišanju na šanac.
Baš kad ja stigoh u šumatovački šanac, dva naša bataljona prve klase prođoše pored šanca i uputiše se preko raščišćene poljane onoj šumovitoj kosi o kojoj sam napred govorio. Za ovim bataljonima, rasutim u strelce, išla je jedna naša baterija, a za ovom još jedan bataljon u četnim kolonama, kao potpora strelaca i zaštita baterije. Strelci uđoše u šumu, penjući ce uz kosu. Bataljon u četnim kolonama prileže u poljani i tu osta. Baterija iđaše napred. Izgledalo je da je sve u redu, i ja, odbrajajući ašove i sekire u šancu s kojima je trebalo prikrčiti put bateriji što ode kosi, već sam ce radovao kako ću odavde sa ovoga uzvišenoga mesta moći mirno da promatram celo polje borbe s ove i s one strane Morave. Ali sad nasta trenutak neopisane zabune. Odjednom u šumi na kosi pripucaše puške. Jedna, druga, treća, četvrta, a zatim se osu čitav plotun. Baterija zasta na poljani, opali na vis dva-tri metka, pa se u galopu povrati i odjuri šumatovačkim putem natrag aleksinačkim šančevima. Bataljon, što ležaše u četnim kolonama, poskaka, opali na vis nekoliko plotuna onako iz gomile, pa uzmače šancu i rasu se u strelce levo i desno od šanca. Naši strelci što uđoše gore u šumu podržavali su jaku pucnjavu. Ali zamalo, pa tek jedan po jedan poče da izbija iz šume i da se preko poljane povlači šancu, pucajući jednako. Naskoro se poljana pred šancem napuni naših strelaca. Sad počeše i naši iz šanca pucati topovima na kosu sa koje je masa kuršuma padala već i u šanac. Ja uđem u jedan nizak poljski šatorić u šancu da utolim žeđ, jer tu ugledah jednog poznanika s tikvom vode. Taman ja žudno nagoh grdnu tikvu, a ono bljunu voda na me, šator mi pade na glavu, ja upustih tikvu; bio sam sav poliven, a ostadoh žedan. Šta se desilo? Kuršum prebio motku na šatoru i svalio ga na me. Izvučem se iz ovih platnenih razvalina, i priđem šanačkom bedemu. Naši strelci još su se jednako zadržavali pred šancem na poljani i jednako su palili. No to već ne beše više streljački lanac, no rasejana masa. Mnogi su po poljani već padali pogođeni smrtno, mnogi su ranjeni, uhvativši se za ranjeno mesto, jaučući izmicali s poljane i zamicali za šanac u potok. Vika, kuknjava, neopisan urnebes.
Sve se ovo desilo u trenutku, tako iznenadno, tako neočekivano, da se gotovo niko nije umeo naći y ovoj zbrci. Istina, kuršumi lete u šanac, ali gde je neprijatelj što ih šalje? Zašto ćuti turska artiljerija? Da nije to kakva zabuna i pogreška? Da ne pucaju naši jedni na druge?
Đeneral zapovedi da se svira prekidanje paljbe, te da se vidi šta je. Trubač svira, svira, ali ga niko ne sluša, (i cpeća je što ga nisu poslušali). Sve što je van šanca uzelo je neki uk, pa samo pali i grmi u šumu na kosi. Samo je pešadija u šancu još ćutala ne opalivši ni metka.
Odjednom kraj šumatovačke kose u daljini ukaza se u vinogradima jedno odeljenje konjice, pa se kao vijor ustremi našem šancu, vitlajući sablje u zraku. Narodni vojnik, komandant nad dva topa u šumatovačkom šancu, tek viknu samo: »Konjica napada, puni kartečom«. Topovi su u trenutku napunjeni, ali kad htedoše da ih uprave, opazi se da je prorez bedema za top suviše uzan, jer je konjica dolazila kao sa strane. Komandant topova opet poviče: Za sad, junaci! pijuke! ašove! skačite na bedem, proširite prorez. — Vojnici poskakaše na bedem i pod gradom kuršuma raširiše prorez. U tome konjica već uleti u naše raštrkane strelce po poljani. I gle — ne seče ih! Ja gledam, gledam — aja, baš ih nikako ne seče. To je tu blizu, na 200 koraka pred šancem, ali od puščanog i topovskog dima, od prašine što su je digli konji, od brzoga trka ne mogaše se raspoznati kakva je to konjica. Komandant se već spremi da komanduje: pli, kad konjica već stiže pod šanac, i gle, to je — naša konjica, naša patrola izvidnica, koja se u trku vraća čuvši pucnjavu na Šumatovcu.
Dok sam ja na jednom kraju šanca bio zauzet ovim prizorom s konjicom, na drugoj se strani šanca začuše glasovi: — Eno ih, eno, vičite ove naše neka se uklanjaju s poljane, da nam otvore mesto za pucanje. Okrenem se tamo. Baš kad sam prolazio pokraj Černjajeva, Komarova i dr. Vladana, koji su sedeli u jednom zaklonu, za bedemom, na dva koraka preda mnom pade kapetan Živan Protić, komandant šanca. Pade ničice, i tako osta nepomičan — niti se okrete, niti reče jao, ništa. Pogledam, krvi beše malo, ali zato veliko parče mozga izašlo na otvor načinjen kuršumom. Unesemo ga u zaklon, položimo ga na leđa. Mišići na licu drhtali su mu, oči se polako stezale, čelo se mrštilo. Drugih pokreta ne beše; dr. Vladan ga opipa, pogleda i reče: »Svršeno je.«
Ostavim ovaj žalostan prizor, pa se okrenem bedemu iza koga naši pešaci behu otvorili jaku vatru, a iz topova se već pucalo kartečom. Naslonim se na ramena dva vojnika, što su živo pucali iz svojih prednjača, i pogledam preko bedema u poljanu pred šancima. Imao sam šta i videti. Na 200 koraka od šanca kuljali su iz šume i iz jalaka pred šumom gusti, gusti redovi Turaka i dok su ih druga njina odeljenja s visa potpomagala jakom puščanom vatrom, ove se kolone ustremiše brzim korakom na šanac. Napred su bili Čerkezi sa svojim belim zastavama. Barjaktari su jednako pokazivali zastavama naš šanac i izlećući napred i mašući zastavama, pozivali su ostalu vojsku da za njima trči. Halakanje i drugi bojni uzvici turski već su potresali vazduh a ova grdna masa neprijatelja valjala se na naš mali šančić kao neuzdržljiva bujica.
Trenutak je bio krajnje opasan i vanredno strašan. Ja niti umem da iskažem, ni ponovo da izazovem u sebi onaj osećaj koji me obuze pri pogledu na ono more uskolebanih crnih redova i kolona, što su sa sviju strana u grčevitom trku stremili našem šancu. Ja sebe ne računam baš u najstrašljivije ljude, ali kad reknem da me je tada obuzeo neizmeran užas, onda time još nisam sve rekao, niti sam iskazao svu dubinu ctpaxote koja me napade. Prvo silan uzdah i bledilo, a posle mi krv tako pojuri u glavu da sam je čisto čuo kako sa šumom struji po žilama. Pred očima mi se zamagli i ja sam video samo kako na sto koraka pred nama promiču crveni turski fesovi, kako sevaju bajoneti, čuo sam čas slabije čas opet kao bura silno ono strašno: Alah! Alah! Alah! i čekao sam svaki čas da se Turci sjure u naš šanac, da se borci dočepaju za guše i da svi koliko nas je u šancu izginemo u ovom strašnom pokolju. Tako iznenadno, tako neprijatno i tako blizu zagledati smrti u oči to mopa da je za svakoga strašno. Ne verujte mu ko vam drukčije kaže. Čas je bio krajnje kritičan. Zlo, da su naši vojnici samo za trenut izgubili prisustvo duha; samo za trenut i neprijatelj bi skakao u naš šanac. No stara srpska sreća pomože, naša posada ostade hladna i mirna. U šancu se samo razlegala komanda: »Kartečom, skora vatra... plotunom, skora vatra....« i ova se komanda vršila vanrednom tačnošću i brzinom. Za jedan trenut i naš mali šančić ogreze u dimu i plamenu i pretvori se u rasklokotano vulkansko ždrelo koje je sa čudnom žestinom i razuzdanošću siktalo vatru — i neprijatelj prestade trčati. »O, bože pomozi«, povikaše seljaci u mojoj okolini. I još jednom: »plotun, karteč, plotun, karteč...« i gusti redovi neprijatelja prolomiše se; bele čerkeske zastave ukrstiše se, padajući zajedno sa svojim barjaktarima. Još jednom: »plotun, karteč, plotun, karteč...« i neprijatelj se povlači u šumicu i jarugu, iz koje je ispao. Naš se šanac zaori gromovitim ura a mene ovo ypa čisto kao da probudi iz nekog teškog sna. »Ura«... prvi je juriš srećno odbijen. Ovo je bilo u tri časa po podne.
Za vreme prvog juriša iznenadila me je hladnoća i prisebnost moja dva komšije, na koje sam bio naslonjen. Kad su Turci najžešće naletali i skakali šancu, kao čopor tigrova, ja čuh gde jedan od mojih komšija reče svome drugu: »ded ti onoga barjaktara, a ja ću ovoga« (barjaktari su iskakali napred; puške grunuše, a moj komšija uzviknu: »Oh, kako ga podvatih! drž' se Ture!...«
Prvi je juriš odbijen, ali je turska vojska opijena slavom i pobedama. Ta ona je baš jutros zauzela naš Prugovac i tolike pozicije, ona je u muhamedanskom zanosu jurila Aleksincu, uverena da će još večeras konakovati u njemu.
Sa visa Turci su neprestano prosipali jaku vatru. Kuršumi su u masi padali u šanac; svaki čas su zvrcali o debele šine topovskih kola i pošto se tu od udara raspljošte sa zvrkom se zariju u zemlju. Jedan turski kuršum pogodi u bajonet našega vojnika i prestriže ga kao nožnicama.
Na tri četvrti časa posle prvoga jypiša učine Turci drugi, i to mnogo življe i opširnije — pustili su levo i desno krilo šire. Kad se otpoče ovaj drugi juriš, ja uzmem jednu zališnu pušku i činio sam moju dužnost za vreme celoga drugog juriša. Pucati, zabaviti se kakvim poslom koji privezuje svu pažnju — to je najbolji lek za ljude koji, što no reč, prvi put zagrizaju vatru. Juriš je bio užasan i očajan. S levog i desnog krila Turci su sipali u šanac unakrsnu vatru. Dok su sve sile našega šančića bile napregnute da odbiju ovaj napad s fronta od visa, nama se spremala katastrofa s desnoga boka. S ove strane, na jedno 200 koraka od šanca, bio je naš streljački rov. Ovaj su rov napustili naši strelci, a Turci, spuštajući svoje levo krilo da opkole šanac, zauzmu ovaj rov, načičkaju se u njemu i otud su se spremali da nam grunu s leđa i boka. To je trebalo da bude za vreme ovoga drugog turskog juriša, i da je ovaj pobočni juriš izvršen — katastrofa bi bila neizbežna. Zauzeti borbom s fronta niko i ne opazi kakva se oluja sprema šancu s boka i leđa. No to su opazili naši s Rujevice, u najkritičnijem trenutku, kad smo mi jedva odbijali juriš s fronta. Kad su se Turci u rovu već spremali da grunu, naša teška baterija s Rujevice posla jednu granatu u streljački rov, gde su bili Turci. Metak je upravila srećna i vešta ruka prostoga narodnog vojnika. Granata udari upravo u rov, i to uzduž rova. Za prvom dođe druga, tpeća, četvrta. Cve cy pogađale jednakom tačnošću. Turci u rovu budu prosto zgromljeni i uništeni. Kad sam docnije zagledao ovaj rov, on je formalno bio pun mesa, kostiju i ycipene krvi. Što granate nisu raščupale, prsne i pobegne. Utom i juriš s fronta bude odbijen plotunima i kartečem, kao i prvi. Tako je srećno odbijen i ovaj drugi, kombinirani juriš.
Sad ostavim bedem i okrenem se da vidim gde je đeneral. On još seđaše s dr. Vladanom i Komarovom nedaleko od mrtvoga kapetana Živana. Đeneralu su drhtali obrazni mišići, bio je jako uzbuđen, pogledao je u Živana, a oči mu se zamutile od suza. Sednem i sam pored Komarova. Vladan me upita: — Šta je? kako izgleda? — Svakojako — odgovorim mu ja. Vladan poćuta malo, a posle reče dosta žalosno, i ako se usiljavao da se kao našali: — Ej, moja mikroskopijo! zar sam te zato učio da me sad ovde iseku Čerkezi?!...
U ćutanju prođe još neko vreme. Borba je jednako trajala. Turci su pripremali treći juriš; đeneral ustade i poče hodati. Skoči i Vladan, beše mu pala na um »velika« i »spasonosna« misao. On priđe đeneralu i poče ga nagovarati da je već krajnje vreme, da on — đeneral — ide iz šanca. (Naravno, dr. Vladan je znao da se tu radi i o spasu mikroskopije — đeneral se ne može ukloniti sam.) Đeneral odbi ponudu. Sad poče navaljivati na njega Komarov. Đeneral opet reče:
— Ne, ne, to bi izgledalo malodušno... Zar baš sad?... šta bi rekli vojnici?...
Komarov ne odstupaše, on uze đenerala pod ruku i produži svoje razloge:
— Naravno — reče Komarov — ako padne Šumatovac to je veliko zlo, ali ako glavnokomandujući bude ranjen, možda ubijen, možda zarobljen, onda će to biti još veće zlo.
Đeneral popusti. Pođosmo, no nasred šanca đeneral stade i okrete se svojoj pratnji, u kojoj je bilo nekoliko naših i ruskih oficira: — Da, reče Černjajev, komandant je šanca poginuo — ko hoće da ostane ovde kao komandant? Ćutanje! — Gospodo, ko će ostati ovde? — ponovi đeneral. Opet ćutanje... no u tome nam pritrča Dimitrije Antonović Holštajn (on je tu bio u šancu za vreme prvog juriša iskakao je na bedem i govorio vojnicima: »Eto, vidite, junaci, Turski kuršumi ne biju!«) i reče: — Pa najposle ostaću ja, kad nema koga drugog. Černjajev ga poljubi, zahvali mu i zamoli ga da se drže hrabro, pa onda pođosmo. Naši vojnici, što su sedeli za bedemom, te punili puške i dodavali ih onima koji pucaju1), gledali su za nama tužno i očajno. Oni kao da su bili potpuno svesni da ce mi uklanjamo iz šanca stoga što je opasnost velika a da njih prinosimo na žrtvu i pogledali su nas tužno. Đeneral opazi ove poglede, opet zastade i okrete se meni: »Recite ovim vojnicima koju oduševljavajyćy reč. Kažite im da odlazim da im pomoć pošljem«.
Ja, vrdajući glavom to levo, to desno, da se bajagi sačuvam od kuršuma, što su mi pevali oko ušiju, izgovorim vojnicima ovu besedu:
»Junaci! Đeneral odlazi, ali ne stoga, što je ovde kakva velika opasnost, (a u sebi sam mislio: ej moj improvizirani besedniče, zar čim otvori usta a ti slaga?), već što on treba da je svud. Vidite li gde ce bije krvav boj čak tamo preko Morave. Tamo vaša braća i drugovi već gone i lome dušmane naše. Nemojte da vas oni osramote na junačkom megdanu. Sećajte se da je Šumatovac kapija od Srbije. iza ove kapije ctoje vaše kuće, žene i dečica. Držite ce! Neprijatelj je već dvaput bežao pred vama. Vaš je šanac tvrd, a vaši su bajoneti još tvrđi. Bude li dušmanu malo vaših kuršuma, oprite mu u grudi vaše bajonete. Istrajte još malo, đeneral će vam odmah poslati potporu i izmenu«...
Možda mome oratorstvovanju ne bi bilo kpaja da me Turski kuršumi ozbiljno ne opomenuše da je već krajnje vreme da prekinem moja razglagolstvija. Pomislim: ako je za vajdu dosta je naćeretano — pa ućutim.
— Ura, živeo đeneral, ura, ura... beše odgovor vojnika na moju priču. Na ovo »ura« Turci odgovore sa nekoliko plotuna, i, izlazeći iz šanca, ja još videh kako se bele košulje mojih jadnih kragujevčana obojiše crvenom krvlju.
Siđemo niz šumatovački vis. Išli smo peške, a za nama su vojnici vodili konje. Nekoliko konja bude ranjeno. Usput niz brdo nailazili smo na ranjenike gde ih vuku na uskim malim Tezgama, tako, da su samo leđa na dasci, a glava, ruke i noge klimataju preko malih nosila, a pri svakom pokretu šibaju mlazevi krvi iz otvorenih rana. Mnogi, ranjeni u trbuh, kotrljali su se od bola i od muke niz brdo, udarajući o panjeve i kamene i ostavljajući za sobom krvave tragove. Siđemo preko potoka na put, gde beše nameštena jedna naša baterija, te je kroz proplanak tukla u šumovitu kosu, gde su ce zbili Turci. Tu stanemo, đeneral je sam trčao od topa do topa, nišanio i komandovao pucanje celom baterijom. Turski kuršumi doletali su čak amo i opet nam rane nekoliko konja. Bile su i turske granate ovu bateriju, ali su preturale; turski topovi skoro isključivo bili su samo ovu bateriju. Odatle, ostavljajući za sobom polje borbe, Černjajev okrene preko Rujevice u Aleksinac a mi za njime.
Pred noć opet iziđem na Rujevicu. Na Šumatovcu je još trajala borba. Beć se uveliko hvatala noć, već je 81/2 časova uveče a Šumatovac se još bori. U sumračku ce lepo videlo kako neprijateljska puščana vatra kao crven pojas opasuje šanac sa tri strane. Kad se već uveliko uhvati noć, paljba se postepeno poče utišavati.
Šumatovački šanac bio je miniran, ali kako je komandant šanca poginuo, to ce sumnjalo da li ko zna gde je mina i kako je treba potpaliti u slučaju da Turci noću iznenada nagrnu na šanac. Stoga pukovnik Kosta Protić, komandant aleksinačkih položaja, htede da me pošlje u Šumatovac da ja, koji tako isto niti znam gde je ni šta je mina, kažem kako je valja upaliti. Ali major Sava Grujić odgovori ga od toga, veleći da, koliko on zna, mina još nije ni totova, a ako je gotova onda će za nju znati narednici koji su u šancu. Stvar se svrši na tome, što me poslaše da kažem jednoj bateriji da ne puca više, jer se borba beše skoro sasvim prekratila. Spaseni smo!
Posle bojne huke nasta svečan mir, posle žarka dana tija, blaga noć; prorešetani, iznureni i od dima pocrneli bataljoni vraćali su se na svoja noćišta, po logorištu se zagoreše ognjevi, po bolnicama popališe fenjeri, bojno polje opuste, a bolnice i lazareti oživiše da se u njima krpi i popravlja ono što je danas u krvavoj borbi razderano, polomljeno, iskvareno. I dok se ranjenici grče u mukama i umiru po bolnicama često još pod doktorskim nožem, oni što su bili srećni te izađoše čitavi iz današnje borbe savladani umorom borave sad miran san pravednika, pod otvorenim nebom, odmaraju se da možda još sutra u kakvom ćošku prljave bolnice izdanu u mukama uz potmulu, bledu svetlost bolničkog fenjera.
Posle našega odlaska iz šanca, Turci su učinili još tri glavna juriša. Poslednji juriš izvršili su Arnauti, i dogonili su se do pod sami šanac. Pričaju da je našima naposletku nestalo karteča, te su kape šajkače punili kuršumima, ćuškali u topove i time bili.
Za vreme cele šumatovačke borbe dejstvovala je gotovo sva naša artiljerija, sa sviju aleksinačkih pozicija, gde je bilo 40—50 topova. Tu se jasno pokazalo koliko vredi koncentrisati jedan artiljeriski puk pa njime dejstvovati.
Kazao sam već da je pri drugom jurišu naša artiljerija sa Rujevice izbavila Šumatovac od pobočnoga juriša koji bi se morao završiti padom šanca. Ali i inače, y celoj današnjoj borbi oko Šumatovca naša je artiljerija igrala glavnu ulogu: pored divnoga junaštva šumatovačke posade, glavna zasluga pripada topništvu što su Turci danas odbijeni krvavo, i što pri ovakvoj današnjoj dugoj i ostrvljenoj borbi imamo srazmerno malo gubitaka — u šancu 40, a oko šanca do 200 mrtvih i ranjenih. Naša jaka topovska vatra nije davala turskim bataljonima da pravilno s nišanjenjem pucaju — pucali su većinom nasumce.
Danas se Šumatovac održao, ali šta ga čeka sutra? Novi napadaji, nove navale, nova borba; bare krvi što noćas usanu sutra će opet da se napune, bataljoni će opet da se desetkuju, opet će da besni smrt i užas. Pa dokle tako? Kakve celji ima više ovaj užasni rat? Poveden je radi oslobođenja podjarmljene braće. Ali ta se celj odmakla u nedogled. Mi smo se pokazali nejaki, nemoćni, nespremni da ostvarimo tu veliku celj koja jedina opravdava ovaj ubilački rat. Pošto je glavna celj promašena, rat je izgubio svaki smisao; našto ga produžavati? Ako je do časnoga mira pre bi se mogao zaključiti sad, dok Turci još nisu prodrli duboko u Srbiju. Oni su nadmoćniji brojem, bolje oružani, vičniji ratu — oni će potiskivati pa makar stopu po stopu. Čemu se imamo nadati u najboljem slučaju? Da se održimo do pozne jeseni. Ali po kakvu cenu? Da još nekoliko stotina naših sela bude spaljeno i još nekoliko hiljada naših građana pobijeno. Pojmi li Černjajev, on koji hoće produženje rata pošto poto, kolika je to žrtva za malenu Srbiju; pojmi li on da se kod nas ne bori vojska, već građani, narod, očevi i ranitelji porodica. Svakoga čekaju kod kuće žena, deca, neposejana njiva, nepokošena livada, nenaranjena stoka, neplaćen dug. Pa baš i da ce održimo do zime, koja vajda otuda? Hoćemo li mi sami moći na proleće da obnovimo borbu sa pribranom Turskom, ako nam ko ne priskoči upomoć? Ne možemo. A ko će nam priskočiti u pomoć? Bugarska leži obćorena, Bosna i Hercegovina takođe, Grčka i Rumunija mudruju, dvoliče — dvoličnost je udeo sviju slabih — Rusija se ne kreće, a mi slabi i maleni.
»Malo ruku, malena i snaga
Jedna slamka među vijorovi.«
Pa posle sviju napora i skupih žrtava robovi opet da ostanu robovi, a Srbija slomljena, razorena. Ali tišti i sama pomisao na ovu crnu mogućnost. da verujem u Boga, sad bih ce tako tollo molio y ovoj noćnoj samoći, za tebe mnogo napaćenja Srbijo, za tebe srpska sirotinjo, što se potucaš razbegla sa pogoreloga ognjišta; za vas ranjeni mučenici, što izdišete po bolnicama; za tebe budna stražo, što u mračnu daljinu upireš brižne ispitujuće poglede i osluškuješ svaki šušanj vetrića; za tebe umorna vojsko, što sad u dubokom snu pod vedrim nebom odmaraš svoje umorne kosti.
»Oh spavajte, deco draga,
Vaša snaga
Laki sanak potrebuje«
Izbija ponoć. Laku noć! laku blagu noć!
Izvori
uredi- Antologija srpske književnosti [1]
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Pera Todorović, umro 1907, pre 117 godina.
|