Два момка, а једна ђевојка
Била два момка, па обадва се заљубила у једну ђевојку, а ђевојка хће да окуша обојицу љубе ли једнако, и да види који је од њих два јуначнији, па рече једноме: ако хоћеш да те вјенчам, хоћу да пођеш довече у гробље и да се завијеш у бијело као мртац па сву ноћ да над једним гробом прележиш, али ако се и мало макнеш док сване не ћу те вјенчати. — Хоћу, рече јој, па отиде и тако учини. Дозове другога, па и њему рече: вјенчаћу те, ако довече на два сахата ноћи пођеш у гробље, па ако видиш на гробу прућена мрца у бијело, пођи к њему и упри му сабљом у трбух те држи све докле сване. Али га немој пробости да нијеси грдан, а ја ћу доћи на једну уру прије него сване да видим. И ови други рече: хоћу — и отиде. Ђевојка подрани како је рекла, и види ђе она обојица стоје као укочени, као што им је она била рекла. Знате ли којега је по правици нашла да је јуначнији и којега је вјенчала? — Онога потоњега, који се није препануо од мрца. — Није истина, него онога првога који је без оружја у гробље пошао, а сву ноћ на трбуху голу сабљу упрту видио, па се није препануо ни од мртвијех ни од сабље онога живога.
Референце уреди
Извор уреди
Врчевић, В. 1868. Српске народне приповијетке понајвише кратке и шаљиве. Биоград: Српско учено друштво. стр. 199.