Два весеља/4
| ◄ III ПРИЗОР | I ПРИЗОР | II ПРИЗОР ► |
ДРУГИ ЧИН
I призор
(Кафана код „Народног војника". 'Вата се помрчина. Сам Мата за једним столом пише и врти главом. Затим запечати писмо и дигне се са стола.)
<најприје Мата и Момак, затим долази Славко>
Мата: Тако! Сад келеру да дам ово писмо да га преда Савки. Ја сам унапред знао, чим сам чуо сентименталне гласове, да ћу што паметно искумстирати. (Куца) Келер!
Момак: Одмах, одмах! Шта заповедате?
Мата: Прво сатљик вина! Је<о> сам малочас ћевапчића, па нисам за пиво. (Момак доноси вино и остави на сто)
Мата: Па сад, роде мој, ово писмо да пошаљеш по коме да га неизоставно преда у руке Савки, удови почившег Третака... У руке... Неизоставно... Јеси ли ме разумео?
Момак: Разумео сам.
Мата: Кад се момак врати, нек дође к мени да ме извести о пријему истог —
Момак: Кога?
Мата: Море! Па ти ниси ништа разумео?!
Момак: Сад ме некако збунисте.
Мата: Е мој лепи брате! Па ти можеш предати писмо другој некој удовици. Апсолутно си неписмен и шашав. Реци: како је име адресанту?
Момак: Одиста не разумем!
Мата: Ово је човек да полуди! Може одиста предати писмо другој удовици! Реци, море, како се зове удовица Савка?
Момак: Савка!
Мата: Па тако, буразеру! Шта се буниш ваздан? Савка, удова почившег Третака.
Момак: Знам Савку, море!
Мата: Лепо! Њој да однесеш ово писмо и то главом ти, а други момак нека те заступа у радњи, док се не вратиш. Јеси ли сад разумео, главо?
Момак: Е, сад дабоме! Али, оно малочас —
Мата: Не упадај у реч старијему! Кад си разумео, ево ти писмо, па с Богом! {Момак полази) Само кад се вратиш, да ми јавиш: јеси ли јој предао писмо?
Момак {полазећи): 'Оћу, 'оћу!
Мата: Куд ће човек с простацима, а нарочито кад поред правних знања, осећа, као нпр. ја, узвишених клица у своме срцу... Али сам и добро смислио! Писао сам јој, да се она будала заљубила у Тешину Јелицу и да ће јој ноћас певати под прозоре. Казао сам јој да из авлије тури мердевине уз плот, па кад увреба згодну прилику, проспе лонац с водом Славку за врат! Ја ћу већ објаснити друштву, да је то учињено из куће Тешине. То неће бити тешко! Знам унапред, да ће сви бити ћефлејисани! Додао сам, да ми без икаква изговора помогне, да извршим тај виц, јер сам одавно љут на Тешу, па да му се осветим. А није право да он онолико Славково имање згрне. Знам ја добро Савку! Неће имати кад у љутњи да размишља. За ово ће она просути Славку и канту за врат... Нарочито ако је одиста бацила око на њега, па држи да је обмануо! Сутра ћу пустити глас да је воду Савка просула. Тако ћу је завадити са Славком. <Да јој се намећем> Онде одма' нема смисла, јер би опет Савка мислила да сам јој подвалио. Казао сам и Славку, да дође овде. Донео сам му приличну сумицу. Још није примио готовину из масе, а њему паре увек требају. (Седа за сто и сипа вино) Ох! Ох! Као кристал! У твоје здравље, Савка душо. (Извали се у столицу и пева: Благо ми на виру, сретноме пастиру! Улази Славко у кавану)
Мата (кад га опази, скочи): Помоз' Бог и добро ми дошао! (Пружи руку да се рукује, Славко се чини невешт)
Славко (лено): Само да ми не требају новци, а што бих ти ја овде дошо — у какву си ме прчварницу довео? (Завали се у столицу)
Мата: Шта ћеш, брате? Кавана по плану код „Народног војника". Напослетку, знаш како је! За сиротињу и <није> друга кавана. Него, дозвао сам те амо и зато, што нас ту неће нико узнемиравати, јер овде тек доцније долазе гости. Знаш како је? Раденици, занатлије, па кад сврше посо. Овде, дакле, можемо насамо свршити наше рачуне.
Славко: Врло добро. Него: јеси ли новац донео?
Мата: Па куд бих те могао звати да долазиш овде и чиниш толики пут џабе? Новац је ту, само знаш како је? Прво да стилизујемо облигацију —
Славко: Дођавола! То онда ваља писати.
Мата: Својеручно написати и потписати.
Славко: Шта да радим сад? Готово сам се одучио сасвим од писања, па ми рука, кад узмем перо, изгледа тешка ко олово. Заборавио би' сасвим, да не морам писати оваквим лоповима признанице.
Мата: Зар ту треба Бог зна какав рукопис? Главно је својом руком написати, а после стил... Ево, ако хоћеш, одма' ту на столу спремљена 'артија и перо, само пружи руку —
Славко (зева): Чудо ми је нешто дуго време, а спавао сам цело после подне. Шта велиш ти каишару, како би било да се мало проведе ноћас?
Мата: О, брате слатки! Зар још питаш? Ко не би! Особито с тобом! Ја и 'нако због својих послова ретко се могу провести са поучно-образованим друштвом, већ све са овом простотом. А срце ме боле, кад морам лећи да спавам с кокошкама.
Славко (узима перо): Па сад ваља писати?
Мата: Озго тури: Облигација —
Славко: Јеси ли донео колико?
Мата: Свега 600 дин.<ара>. То ми је све што имам за сада.
Славко: Пи! Па то није, болан, ни за једно вече. Чисто не вреди човек да кулучи око писања за тако незнатну суму. (Пише. Мата се нагвирује)
Мата: Их! Како немаш стила! А камо интерес у облигацији метнут као главница? Камо урачуната извесна сума за труд итд.
Славко: Па деде, како ти велиш! Немам кад да се заносим ту ваздан са тобом, јер новац треба да ми је већ у џепу.
Мата {радосно, себи): Новац му треба? Врло добро! (Гласно) Пиши! (Тури руке у џеп<ове> и 'одајући диктира. Славко пише)
Облигација
На 800 дин.<ара> коју суму... {Славко оставља перо)
Славко: Врло добро! И онако ми треба пара. Него, ти, чини ми се, рече 600 дин.<ара>?
Мата: Шта се буниш, брате? Разуме се готови 600 дин<ара>, а оно друго стила ради —
Славко: Нека те ђаво носи! Увек ме ухватиш кад немам живаца. Ама, чудо ми је зашто полиција не припази на овакве лопове, па им, поред казне, не забрани радњу, да се не упропашћује младеж —
Мата (чини се невешт): Па да почнемо на другом табаку? {Славко узима перо и пише, Мата 'одајући диктира)
Облигација
На 800 дин.<ара> коју суму ја долепотписани признајем да сам примио у готовом новцу од господина Мате... (Прилази с леђа Славку, па гледа шта пише)
Мата: Ех, брате! Ти једнако грешиш —
Славко (баца перо љутито на сто): Паре овамо, лопове, иначе ћу те удавити!
Мата: Ама, брате слатки! Кад си погрешио.
Славко: У чему сам погрешио, лопове?
Мата: По закону ваља и словима и цифром означити у облигацији дотичну суму дуга. Ти си написао само цифром. Ено, грађански поступак —
Славко: Дођавола и ти и твој поступак!
Мата: А и шта ће богатим људима да узимљу законе ради читања. Само да прљају руке. Новац влада светом!
Славко: Све ми вода пљушти на уста, кад помене само новац. Осто сам без крштене паре. (Узима перо, љутито) Де, брже! Не зановетај ту ваздан, да час пре свршимо посо. (Мата диктира)
Облигација
На 900 (деветстотина) динара коју суму ја долепотписани, признајем да сам примио у готовом новцу од господина Мате Оштроперића овд.<ашњег> приватијера, с тим, да му примљену и гореозначену суму од данас па за месец дана вратим са припадајућим годишњим инт.<ере-сом> 12%
Ради безбедности поверитељеве, дозвољавам му и пре рока да може тражити забрану на покретно и интабулацију на непокретно моје имање.
1. маја 18... Својеручно написао и потписао
Славко Срећковић
Славко (баци му облигацију): Ево ти је! А сад паре!
Мата (диже је радосно и прегледа): Одмах, одмах! (Себи) Будала! У љутини није ни приметио да је сума од 800 дин.<ара> нарасла на 900 дин.<ара>, већ <је> написао и потписао својеручно. (Вади кесу с новцима) Ако ћеш да бројимо?
Славко: До врага и са бројањем! Зној ме и онако од писања свег облио. (Брише се марамом). Јесу ли све паре ту?
Мата: Зар можеш и сумњати? Куд бих ја могао варати на такав начин и другог а камо ли тебе, брате слатки! Куд би ми онда душа? {Даје кесу с новцима. Славко узима и меће у џеп)
Славко: Још питаш? У пакао!
Мата (себи): Макар после и тамо! Али, ја мако' из кесе две банке!
Славко (диже се): Сад да се иде! Него: има ли шта да се плати?
Мата: Само моје вино.
Славко (баца на сто динар): Не треба кусура. (Полази)
Мата (диже динар): Јест ђавола, кад бих и ја био тако луд. Што сам попио оно да платим. (Узима динар а место њега меће на сто 60 п.<ара>)
Славко (момку пролазећи): Лаку ноћ. Ено паре на столу.
Мата (показује на њега и узвикне): Да није онаки'. (Показује на себе) Не би било оваки'!
Завеса
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Илић, умро 1892, пре 132 године.
|