Два весеља/3
III призор
(Обична момачка соба са простим дрвеним креветом; одело окачено о зиду, сто, две столице итд. Милун 'ода по соби.)
<Милун и Мата>
Милун: Већ је прошло две недеље а ствар никако да се окрене ни на горе, ни на боље! Шта ли ће напослетку бити? Онога богатога бекрију не могу очима гледати! Био сам у два маха с њиме у друштву и пробао за свој рачун, да га мало испитам. Почнем, па не иде! Застане ми реч у грлу ка' ваљушак! Него, газдарица ми се попела на врх главе! Како не умем да се нађем у тим женским пословима, да није Јелице, не знам шта бих чинио! Она то и некако лепо удеси, да напослетку испадне добро. Али, ко ће тако и даље живети? Па још кад се на моје очи ради, да ми се отме из руку оно, што ми је најмилије. (Чује се куцање и одмах затим улази у собу Мата Оштроперић.)
Мата: Помоз' Бог, Милуне!
Милун: Бог помого, Мато. А откуд ти?
Мата: Са села! Бејах отишо послом неким. Дућан видим затворен — ваљда због данашњег свеца? — па свратих амо теби —
Милун: Хвала брате, који ме се сећаш! Па како ти? Седи!
Мата (седа): Прилично сам уморан! Тарнице неке сељачке, на којима сам се возио, па друмом ђене, ђене! Ама, кад наиђосмо на ову несретну варошку калдрму, трипут сам болно уздахну<о>: душо беднога Мате! Послужи још коју годиницу, не остављај у највећим мукама сада његову трошну земаљску одећу. Буди стрпљива, док Општински суд не изда наредбу за оправку калдрме —
Милун: Ха, ха, ха! Тако и никако друкче! Па како иначе?
Мата: Питаш: како иначе? Богу 'вала! Боље не тражим. Ти си врло мали дошо и почео учити као шегрт трговину, а ја сам тада већ свршавао занат. Као земљака свог ја сам те „дочекао", као и бринуо о теби. Отуд смо се и познали. Али, на жалост, брзо сам увидео каква је судбина српског занатлије, па сам похитао још за млађих година да се постарам за своју будућност и старост. Имао сам леп рукопис, па ме на молбу, стари начелник Саватије — Бог да му душу прости! — препоручи президијално<м> министру и ја добијем у полицији за практиканта. Прилично сам се тамо бавио, затим се по молби преместим у Суд да се „практицирам". Нисам мислио правити каријере ни у Суду ни у полицији. Видео сам, такође, жалостан живот и тих високих особа: плате им регулисане пре 50 година... потребе за живот поскупиле а плате остале по старински, исте. Међутим, Бог дао жену, ситну дечицу и лепо име: господин човек! Напустио сам и тај посо ко и занат, па сам се латио другог. Тумарао сам из општине у општину као ћата. Разуме се да сам имао од свију осталих најлепше препоруке из Суда и полиције, па су се кметови грабили за мене а отуд ми и плата повишивана. Био сам штедљив а зарада добра. Направио сам леп капиталчић, а поред тога стекао познанство са целим округом. Преместио сам се овде у варош и одавде почео у народ растурати новац под интерес: 50 па и 100 на 100! То је, поред адвокације, најбоља радња у Србији! Разуме се да нисам напустио ни стари занат: пискарање. Имам више рада и прихода, но ма који адвокат у вароши. Сељак неће, ма каквим послом дошо, мене <за>обићи и запитати ме за савет, јер ме сви познају. Ја им пишем тужбе, молбе, дајем новац под интерес итд. Где немам права на рад, теслимим дотично лице за добар бакшиш коме од господе адвоката. Моји другови по служби државној, данас су судије, начелници итд. Али, многима ја дајем новац у зајам. Купио сам сад и једно лепо имањце —
Милун: Па онда, теби врло лепо иде!
Мата: Богу 'вала! А сад реци: како ти?
Милун: Ја? Онај... Право да ти кажем: не знам ни сам у истини!
Мата: Онда ми је јасно! Ти си заљубљен у неку? А? Говори, море!
Милун: Остави, молим те! Са женама тешко је изаћи на крај —
Мата: Значи: нешто смета твојој љубави? Е, хе, хе, хе! (Извали се у столицу, испружи ноге) Оно, како коме! Што се тиче мене, буди потпуно сигуран. Тек, душа ваља! Друкчије је негда било, а друкчије сад! Све је сад постало фикфик! Нема више оних старих жена, са бајадерима, плавим либадетима и крмезли весовима — па нема више ни оних имена: Јеца, Марта, Настасија, Мага — Оно, Јелена има и сад, али их нико више не зове: Јеца! Настасија се нађе још по нека. То су обично омалена раста, ситне женске и врло живе нарави. Ретко која од њих да нема бунду... Маге су ишчезле заједно са старим еснафима!
Милун: Ама, ти тераш комендију?
Мата: Није, брате слатки! Него ти причам приповетку о женама! Данашње женскиње са променом имена, канда су промениле и нарав! Ако си још потревио неку, којој име нпр. Ката!
Милун: Напослетку, знаш шта је? Кад смо већ почели говор о томе, оно да ти се исповедим. Од малена ме знаш, заједно смо се мучили а и земљак си ми. Ти си ударио једним путем, а ја другим. Али, ипак наша стара дружба и пријатељство остали су непоколебљиви. Коме другом да се исповедим до теби?
Мата: Тако је!
Милун: Ти си човек извежбан у оваквим пословима. Такав ти је занат. Твој би ми пријатељски савет много помогао —
Мата: Нема разговора! (Пали цигару)
Милун: Ствар је некако сасвим заплетена! Не умем, управо, ни да ти честито испричам... Ја је волем, брате!
Мата: То видим.
Милун: А и она мене воле!
Мата: Која?
Милун: Зар и то треба?
Мата: Ти извесно ниси никад протоколарно саслушаван код Суда и полиције? Мораш казати име и презиме своје и њено.
Милун: А што од тебе крити? (У заносу) Затеко сам је још доста малену. Гледао сам својим рођеним очима, како се красан пупољак развија у један леп цвет. Пружио сам руку да се њиме закитим —
Мата: Прилична стилизација! Види се да имаш духа! Извесно примаш „Брку"?
Милун: Окани се шале. Ономад сам је питао и дознао, брате, да и она мене воле —
Мата: Све лепо! Али, ја и сада не знам: која по имену?
Милун: Јелица —
Мата (диже се са столице): Тешина кћи?
Милун: Јесте! Она!
Мата: Прилика одиста врло добра! Јединица у оца и матере, имућна а, после, добра и лепа девојка! Па шта ту има да ти смета?
Милун: То је тај ђаво! Оно што може понајвише да смета! Њена мајка —
Мата (љутито): Како? Зашто? Поради чега?
Милун: Т.<о> ј.<ест>, она и не зна да мене девојка воле, ни да ми је реч дала.
Мата: А што јој ниси казао?
Милун: Ко то да учини од стида?
Мата: Пропас' твоја од тебе Израиљу! Ти си нека свезана врећа! Зар се тако бори за своју будућност и право с погледом на позитивне законе? Кад сам себи нећеш да помогнеш, ко да ти с правног гледишта помогне?
Милун: Ама, срамота, брате!
Мата (љутито): Како? Зашто? Поради чега?
Милун: Одрастао сам у њиховој кући. Газдарица ме од'ранила као своје рођено дете. Куд бих ја сада противу њене воље? А она 'оће и жели, да је да за другога! Чак ми то и казала, па и молила, да се упознам с њиме и удесном приликом, доведем га овде кући, ради виђења —
Мата: Кога, море?
Милун: Онога богатог масароша Славка —
Мата (извали се у столицу): Ха, ха, ха, ха! И ти се тога зар плашиш? Тај се не ожени док не списка оно имање и готовину што има примати из масе. Фала Богу, те је није још примио, па му удесном приликом и ја „новац" дам у зајам. Има и мени дужан приличну сумицу. Разуме се, кад му затреба, а нема пара при себи — а ту се ја често нађем — дам му 200, 300 дин.<ара>, а узмем квиту на 600 и тако даље!
Милун: Ваљда 'оће да се курталише таква живота?
Мата: Никада! (Декламује) Пре ће месец дању сјати, усануће море, бре!
Милун: Како говориш то? Кад може да се загледа у удовицу Савку, зашто не би у Јелицу? Ваљда се човек решио на женидбу?
Мата (скочи ко опарен): Шта ти то говориш, море? Коју удовицу Савку? Да ниси можда полудио?
Милун: Па комшиницу... удовицу...
Мата: Знаш ли да ћу те за гушу, ако случајно слажеш?
Милун: А као: зашто бих те лагао? Између ње и моје газдарице читава кошија која ће Славка уграбити: Савка за себе, а газдарица за своју кћер —
Мата: Врло ласно може бити! Ама, зар она мене да превари? Мала је она за тако велика посла! Нисам ја њен покојник.
Милун: Шта ти би уједанпут?
Мата (љутито): Како? Зашто? Поради чега?
Милун: Изгледа да те је моје причање узнемирило?
Мата: Није него још нешто! (Тури руке отраг и 'ода) Савка ме изневерила!
Милун: Гледај, молим те? Па ти ми никад не прича, да си се загледао у њу?
Мата (тапше га по рамену): Буразеру! Загледао сам се у њено и масалско имање. Љубав остављам да терају такви ветропири као што си ти! Него, да ми одиста онај лопов не поквари рачуне? Ваља радити брзо, да се томе стане на пут. Али, како? Ту је чвор!
Милун: Ако ти што и ја затребам —
Мата: Ситне памети [слабо ту помажу], где се граде велики планови. Него, нешто ми паде на ум! Врло добро, врло добро! (Узима капу да иде)
Милун: Чекај, човече, заједно ћемо!
Мата: Ово је неодложно! Морам одмах ићи!
Милун: Шта ли ће то бити. (Узима и он капу) Идем и ја у чаршију. (Полазе)
Мата (застане): Памтиће сви они који су покушали да повреде моје материјалне интересе! С пером у руци стојим на биљези. А знатно је оно!
(Завеса)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Илић, умро 1892, пре 132 године.
|