Dva veselja/3
III prizor
(Obična momačka soba sa prostim drvenim krevetom; odelo okačeno o zidu, sto, dve stolice itd. Milun 'oda po sobi.)
<Milun i Mata>
Milun: Već je prošlo dve nedelje a stvar nikako da se okrene ni na gore, ni na bolje! Šta li će naposletku biti? Onoga bogatoga bekriju ne mogu očima gledati! Bio sam u dva maha s njime u društvu i probao za svoj račun, da ga malo ispitam. Počnem, pa ne ide! Zastane mi reč u grlu ka' valjušak! Nego, gazdarica mi se popela na vrh glave! Kako ne umem da se nađem u tim ženskim poslovima, da nije Jelice, ne znam šta bih činio! Ona to i nekako lepo udesi, da naposletku ispadne dobro. Ali, ko će tako i dalje živeti? Pa još kad se na moje oči radi, da mi se otme iz ruku ono, što mi je najmilije. (Čuje se kucanje i odmah zatim ulazi u sobu Mata Oštroperić.)
Mata: Pomoz' Bog, Milune!
Milun: Bog pomogo, Mato. A otkud ti?
Mata: Sa sela! Bejah otišo poslom nekim. Dućan vidim zatvoren — valjda zbog današnjeg sveca? — pa svratih amo tebi —
Milun: Hvala brate, koji me se sećaš! Pa kako ti? Sedi!
Mata (seda): Prilično sam umoran! Tarnice neke seljačke, na kojima sam se vozio, pa drumom đene, đene! Ama, kad naiđosmo na ovu nesretnu varošku kaldrmu, triput sam bolno uzdahnu<o>: dušo bednoga Mate! Posluži još koju godinicu, ne ostavljaj u najvećim mukama sada njegovu trošnu zemaljsku odeću. Budi strpljiva, dok Opštinski sud ne izda naredbu za opravku kaldrme —
Milun: Ha, ha, ha! Tako i nikako drukče! Pa kako inače?
Mata: Pitaš: kako inače? Bogu 'vala! Bolje ne tražim. Ti si vrlo mali došo i počeo učiti kao šegrt trgovinu, a ja sam tada već svršavao zanat. Kao zemljaka svog ja sam te „dočekao", kao i brinuo o tebi. Otud smo se i poznali. Ali, na žalost, brzo sam uvideo kakva je sudbina srpskog zanatlije, pa sam pohitao još za mlađih godina da se postaram za svoju budućnost i starost. Imao sam lep rukopis, pa me na molbu, stari načelnik Savatije — Bog da mu dušu prosti! — preporuči prezidijalno<m> ministru i ja dobijem u policiji za praktikanta. Prilično sam se tamo bavio, zatim se po molbi premestim u Sud da se „prakticiram". Nisam mislio praviti karijere ni u Sudu ni u policiji. Video sam, takođe, žalostan život i tih visokih osoba: plate im regulisane pre 50 godina... potrebe za život poskupile a plate ostale po starinski, iste. Međutim, Bog dao ženu, sitnu dečicu i lepo ime: gospodin čovek! Napustio sam i taj poso ko i zanat, pa sam se latio drugog. Tumarao sam iz opštine u opštinu kao ćata. Razume se da sam imao od sviju ostalih najlepše preporuke iz Suda i policije, pa su se kmetovi grabili za mene a otud mi i plata povišivana. Bio sam štedljiv a zarada dobra. Napravio sam lep kapitalčić, a pored toga stekao poznanstvo sa celim okrugom. Premestio sam se ovde u varoš i odavde počeo u narod rasturati novac pod interes: 50 pa i 100 na 100! To je, pored advokacije, najbolja radnja u Srbiji! Razume se da nisam napustio ni stari zanat: piskaranje. Imam više rada i prihoda, no ma koji advokat u varoši. Seljak neće, ma kakvim poslom došo, mene <za>obići i zapitati me za savet, jer me svi poznaju. Ja im pišem tužbe, molbe, dajem novac pod interes itd. Gde nemam prava na rad, teslimim dotično lice za dobar bakšiš kome od gospode advokata. Moji drugovi po službi državnoj, danas su sudije, načelnici itd. Ali, mnogima ja dajem novac u zajam. Kupio sam sad i jedno lepo imanjce —
Milun: Pa onda, tebi vrlo lepo ide!
Mata: Bogu 'vala! A sad reci: kako ti?
Milun: Ja? Onaj... Pravo da ti kažem: ne znam ni sam u istini!
Mata: Onda mi je jasno! Ti si zaljubljen u neku? A? Govori, more!
Milun: Ostavi, molim te! Sa ženama teško je izaći na kraj —
Mata: Znači: nešto smeta tvojoj ljubavi? E, he, he, he! (Izvali se u stolicu, ispruži noge) Ono, kako kome! Što se tiče mene, budi potpuno siguran. Tek, duša valja! Drukčije je negda bilo, a drukčije sad! Sve je sad postalo fikfik! Nema više onih starih žena, sa bajaderima, plavim libadetima i krmezli vesovima — pa nema više ni onih imena: Jeca, Marta, Nastasija, Maga — Ono, Jelena ima i sad, ali ih niko više ne zove: Jeca! Nastasija se nađe još po neka. To su obično omalena rasta, sitne ženske i vrlo žive naravi. Retko koja od njih da nema bundu... Mage su iščezle zajedno sa starim esnafima!
Milun: Ama, ti teraš komendiju?
Mata: Nije, brate slatki! Nego ti pričam pripovetku o ženama! Današnje ženskinje sa promenom imena, kanda su promenile i narav! Ako si još potrevio neku, kojoj ime npr. Kata!
Milun: Naposletku, znaš šta je? Kad smo već počeli govor o tome, ono da ti se ispovedim. Od malena me znaš, zajedno smo se mučili a i zemljak si mi. Ti si udario jednim putem, a ja drugim. Ali, ipak naša stara družba i prijateljstvo ostali su nepokolebljivi. Kome drugom da se ispovedim do tebi?
Mata: Tako je!
Milun: Ti si čovek izvežban u ovakvim poslovima. Takav ti je zanat. Tvoj bi mi prijateljski savet mnogo pomogao —
Mata: Nema razgovora! (Pali cigaru)
Milun: Stvar je nekako sasvim zapletena! Ne umem, upravo, ni da ti čestito ispričam... Ja je volem, brate!
Mata: To vidim.
Milun: A i ona mene vole!
Mata: Koja?
Milun: Zar i to treba?
Mata: Ti izvesno nisi nikad protokolarno saslušavan kod Suda i policije? Moraš kazati ime i prezime svoje i njeno.
Milun: A što od tebe kriti? (U zanosu) Zateko sam je još dosta malenu. Gledao sam svojim rođenim očima, kako se krasan pupoljak razvija u jedan lep cvet. Pružio sam ruku da se njime zakitim —
Mata: Prilična stilizacija! Vidi se da imaš duha! Izvesno primaš „Brku"?
Milun: Okani se šale. Onomad sam je pitao i doznao, brate, da i ona mene vole —
Mata: Sve lepo! Ali, ja i sada ne znam: koja po imenu?
Milun: Jelica —
Mata (diže se sa stolice): Tešina kći?
Milun: Jeste! Ona!
Mata: Prilika odista vrlo dobra! Jedinica u oca i matere, imućna a, posle, dobra i lepa devojka! Pa šta tu ima da ti smeta?
Milun: To je taj đavo! Ono što može ponajviše da smeta! Njena majka —
Mata (ljutito): Kako? Zašto? Poradi čega?
Milun: T.<o> j.<est>, ona i ne zna da mene devojka vole, ni da mi je reč dala.
Mata: A što joj nisi kazao?
Milun: Ko to da učini od stida?
Mata: Propas' tvoja od tebe Izrailju! Ti si neka svezana vreća! Zar se tako bori za svoju budućnost i pravo s pogledom na pozitivne zakone? Kad sam sebi nećeš da pomogneš, ko da ti s pravnog gledišta pomogne?
Milun: Ama, sramota, brate!
Mata (ljutito): Kako? Zašto? Poradi čega?
Milun: Odrastao sam u njihovoj kući. Gazdarica me od'ranila kao svoje rođeno dete. Kud bih ja sada protivu njene volje? A ona 'oće i želi, da je da za drugoga! Čak mi to i kazala, pa i molila, da se upoznam s njime i udesnom prilikom, dovedem ga ovde kući, radi viđenja —
Mata: Koga, more?
Milun: Onoga bogatog masaroša Slavka —
Mata (izvali se u stolicu): Ha, ha, ha, ha! I ti se toga zar plašiš? Taj se ne oženi dok ne spiska ono imanje i gotovinu što ima primati iz mase. Fala Bogu, te je nije još primio, pa mu udesnom prilikom i ja „novac" dam u zajam. Ima i meni dužan priličnu sumicu. Razume se, kad mu zatreba, a nema para pri sebi — a tu se ja često nađem — dam mu 200, 300 din.<ara>, a uzmem kvitu na 600 i tako dalje!
Milun: Valjda 'oće da se kurtališe takva života?
Mata: Nikada! (Deklamuje) Pre će mesec danju sjati, usanuće more, bre!
Milun: Kako govoriš to? Kad može da se zagleda u udovicu Savku, zašto ne bi u Jelicu? Valjda se čovek rešio na ženidbu?
Mata (skoči ko oparen): Šta ti to govoriš, more? Koju udovicu Savku? Da nisi možda poludio?
Milun: Pa komšinicu... udovicu...
Mata: Znaš li da ću te za gušu, ako slučajno slažeš?
Milun: A kao: zašto bih te lagao? Između nje i moje gazdarice čitava košija koja će Slavka ugrabiti: Savka za sebe, a gazdarica za svoju kćer —
Mata: Vrlo lasno može biti! Ama, zar ona mene da prevari? Mala je ona za tako velika posla! Nisam ja njen pokojnik.
Milun: Šta ti bi ujedanput?
Mata (ljutito): Kako? Zašto? Poradi čega?
Milun: Izgleda da te je moje pričanje uznemirilo?
Mata: Nije nego još nešto! (Turi ruke otrag i 'oda) Savka me izneverila!
Milun: Gledaj, molim te? Pa ti mi nikad ne priča, da si se zagledao u nju?
Mata (tapše ga po ramenu): Burazeru! Zagledao sam se u njeno i masalsko imanje. Ljubav ostavljam da teraju takvi vetropiri kao što si ti! Nego, da mi odista onaj lopov ne pokvari račune? Valja raditi brzo, da se tome stane na put. Ali, kako? Tu je čvor!
Milun: Ako ti što i ja zatrebam —
Mata: Sitne pameti [slabo tu pomažu], gde se grade veliki planovi. Nego, nešto mi pade na um! Vrlo dobro, vrlo dobro! (Uzima kapu da ide)
Milun: Čekaj, čoveče, zajedno ćemo!
Mata: Ovo je neodložno! Moram odmah ići!
Milun: Šta li će to biti. (Uzima i on kapu) Idem i ja u čaršiju. (Polaze)
Mata (zastane): Pamtiće svi oni koji su pokušali da povrede moje materijalne interese! S perom u ruci stojim na biljezi. A znatno je ono!
(Zavesa)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milutin Ilić, umro 1892, pre 132 godine.
|