Dva veselja/4
| ◄ III ПРИЗОР | I PRIZOR | II ПРИЗОР ► |
DRUGI ČIN
I prizor
(Kafana kod „Narodnog vojnika". 'Vata se pomrčina. Sam Mata za jednim stolom piše i vrti glavom. Zatim zapečati pismo i digne se sa stola.)
<najprije Mata i Momak, zatim dolazi Slavko>
Mata: Tako! Sad keleru da dam ovo pismo da ga preda Savki. Ja sam unapred znao, čim sam čuo sentimentalne glasove, da ću što pametno iskumstirati. (Kuca) Keler!
Momak: Odmah, odmah! Šta zapovedate?
Mata: Prvo satljik vina! Je<o> sam maločas ćevapčića, pa nisam za pivo. (Momak donosi vino i ostavi na sto)
Mata: Pa sad, rode moj, ovo pismo da pošalješ po kome da ga neizostavno preda u ruke Savki, udovi počivšeg Tretaka... U ruke... Neizostavno... Jesi li me razumeo?
Momak: Razumeo sam.
Mata: Kad se momak vrati, nek dođe k meni da me izvesti o prijemu istog —
Momak: Koga?
Mata: More! Pa ti nisi ništa razumeo?!
Momak: Sad me nekako zbuniste.
Mata: E moj lepi brate! Pa ti možeš predati pismo drugoj nekoj udovici. Apsolutno si nepismen i šašav. Reci: kako je ime adresantu?
Momak: Odista ne razumem!
Mata: Ovo je čovek da poludi! Može odista predati pismo drugoj udovici! Reci, more, kako se zove udovica Savka?
Momak: Savka!
Mata: Pa tako, burazeru! Šta se buniš vazdan? Savka, udova počivšeg Tretaka.
Momak: Znam Savku, more!
Mata: Lepo! Njoj da odneseš ovo pismo i to glavom ti, a drugi momak neka te zastupa u radnji, dok se ne vratiš. Jesi li sad razumeo, glavo?
Momak: E, sad dabome! Ali, ono maločas —
Mata: Ne upadaj u reč starijemu! Kad si razumeo, evo ti pismo, pa s Bogom! {Momak polazi) Samo kad se vratiš, da mi javiš: jesi li joj predao pismo?
Momak {polazeći): 'Oću, 'oću!
Mata: Kud će čovek s prostacima, a naročito kad pored pravnih znanja, oseća, kao npr. ja, uzvišenih klica u svome srcu... Ali sam i dobro smislio! Pisao sam joj, da se ona budala zaljubila u Tešinu Jelicu i da će joj noćas pevati pod prozore. Kazao sam joj da iz avlije turi merdevine uz plot, pa kad uvreba zgodnu priliku, prospe lonac s vodom Slavku za vrat! Ja ću već objasniti društvu, da je to učinjeno iz kuće Tešine. To neće biti teško! Znam unapred, da će svi biti ćeflejisani! Dodao sam, da mi bez ikakva izgovora pomogne, da izvršim taj vic, jer sam odavno ljut na Tešu, pa da mu se osvetim. A nije pravo da on onoliko Slavkovo imanje zgrne. Znam ja dobro Savku! Neće imati kad u ljutnji da razmišlja. Za ovo će ona prosuti Slavku i kantu za vrat... Naročito ako je odista bacila oko na njega, pa drži da je obmanuo! Sutra ću pustiti glas da je vodu Savka prosula. Tako ću je zavaditi sa Slavkom. <Da joj se namećem> Onde odma' nema smisla, jer bi opet Savka mislila da sam joj podvalio. Kazao sam i Slavku, da dođe ovde. Doneo sam mu priličnu sumicu. Još nije primio gotovinu iz mase, a njemu pare uvek trebaju. (Seda za sto i sipa vino) Oh! Oh! Kao kristal! U tvoje zdravlje, Savka dušo. (Izvali se u stolicu i peva: Blago mi na viru, sretnome pastiru! Ulazi Slavko u kavanu)
Mata (kad ga opazi, skoči): Pomoz' Bog i dobro mi došao! (Pruži ruku da se rukuje, Slavko se čini nevešt)
Slavko (leno): Samo da mi ne trebaju novci, a što bih ti ja ovde došo — u kakvu si me prčvarnicu doveo? (Zavali se u stolicu)
Mata: Šta ćeš, brate? Kavana po planu kod „Narodnog vojnika". Naposletku, znaš kako je! Za sirotinju i <nije> druga kavana. Nego, dozvao sam te amo i zato, što nas tu neće niko uznemiravati, jer ovde tek docnije dolaze gosti. Znaš kako je? Radenici, zanatlije, pa kad svrše poso. Ovde, dakle, možemo nasamo svršiti naše račune.
Slavko: Vrlo dobro. Nego: jesi li novac doneo?
Mata: Pa kud bih te mogao zvati da dolaziš ovde i činiš toliki put džabe? Novac je tu, samo znaš kako je? Prvo da stilizujemo obligaciju —
Slavko: Dođavola! To onda valja pisati.
Mata: Svojeručno napisati i potpisati.
Slavko: Šta da radim sad? Gotovo sam se odučio sasvim od pisanja, pa mi ruka, kad uzmem pero, izgleda teška ko olovo. Zaboravio bi' sasvim, da ne moram pisati ovakvim lopovima priznanice.
Mata: Zar tu treba Bog zna kakav rukopis? Glavno je svojom rukom napisati, a posle stil... Evo, ako hoćeš, odma' tu na stolu spremljena 'artija i pero, samo pruži ruku —
Slavko (zeva): Čudo mi je nešto dugo vreme, a spavao sam celo posle podne. Šta veliš ti kaišaru, kako bi bilo da se malo provede noćas?
Mata: O, brate slatki! Zar još pitaš? Ko ne bi! Osobito s tobom! Ja i 'nako zbog svojih poslova retko se mogu provesti sa poučno-obrazovanim društvom, već sve sa ovom prostotom. A srce me bole, kad moram leći da spavam s kokoškama.
Slavko (uzima pero): Pa sad valja pisati?
Mata: Ozgo turi: Obligacija —
Slavko: Jesi li doneo koliko?
Mata: Svega 600 din.<ara>. To mi je sve što imam za sada.
Slavko: Pi! Pa to nije, bolan, ni za jedno veče. Čisto ne vredi čovek da kuluči oko pisanja za tako neznatnu sumu. (Piše. Mata se nagviruje)
Mata: Ih! Kako nemaš stila! A kamo interes u obligaciji metnut kao glavnica? Kamo uračunata izvesna suma za trud itd.
Slavko: Pa dede, kako ti veliš! Nemam kad da se zanosim tu vazdan sa tobom, jer novac treba da mi je već u džepu.
Mata {radosno, sebi): Novac mu treba? Vrlo dobro! (Glasno) Piši! (Turi ruke u džep<ove> i 'odajući diktira. Slavko piše)
Obligacija
Na 800 din.<ara> koju sumu... {Slavko ostavlja pero)
Slavko: Vrlo dobro! I onako mi treba para. Nego, ti, čini mi se, reče 600 din.<ara>?
Mata: Šta se buniš, brate? Razume se gotovi 600 din<ara>, a ono drugo stila radi —
Slavko: Neka te đavo nosi! Uvek me uhvatiš kad nemam živaca. Ama, čudo mi je zašto policija ne pripazi na ovakve lopove, pa im, pored kazne, ne zabrani radnju, da se ne upropašćuje mladež —
Mata (čini se nevešt): Pa da počnemo na drugom tabaku? {Slavko uzima pero i piše, Mata 'odajući diktira)
Obligacija
Na 800 din.<ara> koju sumu ja dolepotpisani priznajem da sam primio u gotovom novcu od gospodina Mate... (Prilazi s leđa Slavku, pa gleda šta piše)
Mata: Eh, brate! Ti jednako grešiš —
Slavko (baca pero ljutito na sto): Pare ovamo, lopove, inače ću te udaviti!
Mata: Ama, brate slatki! Kad si pogrešio.
Slavko: U čemu sam pogrešio, lopove?
Mata: Po zakonu valja i slovima i cifrom označiti u obligaciji dotičnu sumu duga. Ti si napisao samo cifrom. Eno, građanski postupak —
Slavko: Dođavola i ti i tvoj postupak!
Mata: A i šta će bogatim ljudima da uzimlju zakone radi čitanja. Samo da prljaju ruke. Novac vlada svetom!
Slavko: Sve mi voda pljušti na usta, kad pomene samo novac. Osto sam bez krštene pare. (Uzima pero, ljutito) De, brže! Ne zanovetaj tu vazdan, da čas pre svršimo poso. (Mata diktira)
Obligacija
Na 900 (devetstotina) dinara koju sumu ja dolepotpisani, priznajem da sam primio u gotovom novcu od gospodina Mate Oštroperića ovd.<ašnjeg> privatijera, s tim, da mu primljenu i goreoznačenu sumu od danas pa za mesec dana vratim sa pripadajućim godišnjim int.<ere-som> 12%
Radi bezbednosti poveriteljeve, dozvoljavam mu i pre roka da može tražiti zabranu na pokretno i intabulaciju na nepokretno moje imanje.
1. maja 18... Svojeručno napisao i potpisao
Slavko Srećković
Slavko (baci mu obligaciju): Evo ti je! A sad pare!
Mata (diže je radosno i pregleda): Odmah, odmah! (Sebi) Budala! U ljutini nije ni primetio da je suma od 800 din.<ara> narasla na 900 din.<ara>, već <je> napisao i potpisao svojeručno. (Vadi kesu s novcima) Ako ćeš da brojimo?
Slavko: Do vraga i sa brojanjem! Znoj me i onako od pisanja sveg oblio. (Briše se maramom). Jesu li sve pare tu?
Mata: Zar možeš i sumnjati? Kud bih ja mogao varati na takav način i drugog a kamo li tebe, brate slatki! Kud bi mi onda duša? {Daje kesu s novcima. Slavko uzima i meće u džep)
Slavko: Još pitaš? U pakao!
Mata (sebi): Makar posle i tamo! Ali, ja mako' iz kese dve banke!
Slavko (diže se): Sad da se ide! Nego: ima li šta da se plati?
Mata: Samo moje vino.
Slavko (baca na sto dinar): Ne treba kusura. (Polazi)
Mata (diže dinar): Jest đavola, kad bih i ja bio tako lud. Što sam popio ono da platim. (Uzima dinar a mesto njega meće na sto 60 p.<ara>)
Slavko (momku prolazeći): Laku noć. Eno pare na stolu.
Mata (pokazuje na njega i uzvikne): Da nije onaki'. (Pokazuje na sebe) Ne bi bilo ovaki'!
Zavesa
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milutin Ilić, umro 1892, pre 132 godine.
|