Дванаести час/12
| ◄ Једанаеста појава | Дванаеста појава | Тринаеста појава ► |
Дванаеста појава
ЈЕДНА ПЛЕМИЋКА и СТЕПАН
ПЛЕМИЋКА
Овде си? Овде? Тако се гине?
СТЕПАН
А ти?
ПЛЕМИЋКА
Шта? Теби још је до шале!
СТЕПАН
Од кад ти поста јуначна тако?
ПЛЕМИЋКА
Несреће мени снагу су дале.
СТЕПАН
Шта? Шта? Несрећа? Да чудних речи.
ПЛЕМИЋКА
Твоје су речи чудне — не моје.
Зло већ наступа, ти му пут спречи
Или из земље сели се своје.
СТЕПАН
(Заусти нешто да рекне.)
ПЛЕМИЋКА
Мој муж у овој борби за тебе гине;
А моје дете?
СТЕПАН
Шта ме је стало?
ПЛЕМИЋКА
Ко ће о њему тад да се брине?
СТЕПАН
Ја ти не могу дати ни мало.
ПЛЕМИЋКА
Мислиш круну ће теби да скине?
О, ненасита, проклета хало!
Твоје је месо, твоја је кћи!
Ја сам сва твоја била и бићу.
Од света тајну љубави крићу.
Обе смо твоје од сада ми.
СТЕПАН
Још такве речи! Шта ћеш од мене?
Шта са мном хоћеш?
ПЛЕМИЋКА
Ох, зар тако сад?
Људ'ма су, дакпе, играчке жене:
Кад им досаде, на сметлиште тад!
СТЕПАН
Док му се свидиш, дотле те цени.
Зар жена боље с човеком ради:
Омрзнутога новим замени
И новим грехом бол страсти слади?
ПЛЕМИЋКА
Вараш се. Жена једнога љуби,
Женина љубав увек је чедна.
СТЕПАН
Да. Жена којој испадну зуби. . .
Од оних верних баш ти си једна.
Поштујеш мужа. . .
ПЛЕМИЋКА
Вређаш ме, зар?
Љубави моја, да си лажна бар!
(Плаче)
СТЕПАН
Не рони сузе. Зар те вреñа то?
ПЛЕМИЋКА
(кроз плач)
Ја се намучих да донесем тас
Што баш сад стиже — јавља ми за зло,
Зло и за тебе, не само за нас —
А ти?
СТЕПАН
Реци ми.
ПЛЕМИЋКА
(Плаче.)
СТЕПАН
Што ме мучиш? Што?
ПЛЕМИЋКА
За заверу ти отац дознао,
Твојих другова падају главе,
А тебе својим сином не зове,
Већ тражи људе да те удаве.
Одеш ли тамо, шта ћу ја тад?
Не познах шта је сиротиња, јад,
Ни док бих мала: зар да познам сад?
СТЕПАН
Шта, похватали? Зар тако мој план?
ПЛЕМИЋКА
Још црње чућеш.
СТЕПАН
Зар ја остах сам?
ПЛЕМИЋКА
Црн ти је данас освануо дан.
СТЕПАН
Још црње, горе? Куд ћу већи срам?
ПЛЕМИЋКА
Сад весник доñе од прашине сив,
Коњ око уста од беса бео,
С једног и другог пипти зној крео,
Дахћу, а коњиц, скоро није жив. . .
СТЕПАН
Одакпе?
ПЛЕМИЋКА
Папин посланик је то.
Не одбијеш ли турски напад.
СТЕПАН
(запрепашћен)
Шта?
ПЛЕМИЋКА
Проклет ћеш бити, сав клеће те свет.
Хришћанство. . .
СТЕПАН
Сам сам! Шта ћу бедник ја?
Не могу. Видиш?. . . Громове ми дај. . .
Мало је: два-три само спржи гром!
Муње су праве њиних стрела сјај.
А још штитови! . . . Јадни ðурñев дом!
ПЛЕМИЋКА
Народ Турчина већ пушта у град,
Јер, веле, Турчин да тражи мало,
Не дира ништа, улази мирно,
Јер му је само до града стало
Мада је војске много му пало.
Нападајући, он се не свети,
Но теби, веле, све ће отети.
СТЕПАН
Шта? Мени? Како?
ПЛЕМИЋКА
Нагодба је то.
Теби и свима што владаху градом
Опрашта султан само живот го.
А опреш ли се, ноћас ће крадом. . .
СТЕПАН
Не збори! Кад пре облаци се свише?
Кад пре толике недаће се збише?
(Тргне се.)
Но шта? Прочитај. То твоје је лаж,
И ти хоћеш само да ме збуниш сад,
Да ме саломиш и да твоја драж —
ПЛЕМИЋКА
Степане, ја зар? Свак је добру рад.
СТЕПАН
А писмо ово? Дмитре, где си? Где?
(Трчи, збуњен.)
Зар он лагати свог деспота сме?
Дмитре! — На, читај! — Но куд оде? Куд?
Или је ТАКО, или је он луд!
ПЛЕМИЋКА
Те речи већ се распростреше свуд.
СТЕПАН
О, света правдо, буди кривцу суд!
(Отрчи ходником; за њим племићка носећи листину, коју је узела ад њега, али није читала. — Споља се чује: »Дмитре, где си? Војвода-Дмитре!«)