Dvanaesti čas/12

Dvanaesta pojava

Dvanaesta pojava

JEDNA PLEMIĆKA i STEPAN

PLEMIĆKA
Ovde si? Ovde? Tako se gine?
STEPAN
A ti?
PLEMIĆKA
Šta? Tebi još je do šale!
STEPAN
Od kad ti posta junačna tako?
PLEMIĆKA
Nesreće meni snagu su dale.
STEPAN
Šta? Šta? Nesreća? Da čudnih reči.
PLEMIĆKA
Tvoje su reči čudne — ne moje.
Zlo već nastupa, ti mu put spreči
Ili iz zemlje seli se svoje.
STEPAN
(Zausti nešto da rekne.)
PLEMIĆKA
Moj muž u ovoj borbi za tebe gine;
A moje dete?
STEPAN
Šta me je stalo?
PLEMIĆKA
Ko će o njemu tad da se brine?
STEPAN
Ja ti ne mogu dati ni malo.
PLEMIĆKA
Misliš krunu će tebi da skine?
O, nenasita, prokleta halo!
Tvoje je meso, tvoja je kći!
Ja sam sva tvoja bila i biću.
Od sveta tajnu ljubavi kriću.
Obe smo tvoje od sada mi.
STEPAN
Još takve reči! Šta ćeš od mene?
Šta sa mnom hoćeš?
PLEMIĆKA
Oh, zar tako sad?
Ljud'ma su, dakpe, igračke žene:
Kad im dosade, na smetlište tad!
STEPAN
Dok mu se svidiš, dotle te ceni.
Zar žena bolje s čovekom radi:
Omrznutoga novim zameni
I novim grehom bol strasti sladi?
PLEMIĆKA
Varaš se. Žena jednoga ljubi,
Ženina ljubav uvek je čedna.
STEPAN
Da. Žena kojoj ispadnu zubi. . .
Od onih vernih baš ti si jedna.
Poštuješ muža. . .
PLEMIĆKA
Vređaš me, zar?
Ljubavi moja, da si lažna bar!
(Plače)
STEPAN
Ne roni suze. Zar te vreña to?
PLEMIĆKA
(kroz plač)
Ja se namučih da donesem tas
Što baš sad stiže — javlja mi za zlo,
Zlo i za tebe, ne samo za nas —
A ti?
STEPAN
Reci mi.
PLEMIĆKA
(Plače.)
STEPAN
Što me mučiš? Što?
PLEMIĆKA
Za zaveru ti otac doznao,
Tvojih drugova padaju glave,
A tebe svojim sinom ne zove,
Već traži ljude da te udave.
Odeš li tamo, šta ću ja tad?
Ne poznah šta je sirotinja, jad,
Ni dok bih mala: zar da poznam sad?
STEPAN
Šta, pohvatali? Zar tako moj plan?
PLEMIĆKA
Još crnje čućeš.
STEPAN
Zar ja ostah sam?
PLEMIĆKA
Crn ti je danas osvanuo dan.
STEPAN
Još crnje, gore? Kud ću veći sram?
PLEMIĆKA
Sad vesnik doñe od prašine siv,
Konj oko usta od besa beo,
S jednog i drugog pipti znoj kreo,
Dahću, a konjic, skoro nije živ. . .
STEPAN
Odakpe?
PLEMIĆKA
Papin poslanik je to.
Ne odbiješ li turski napad.
STEPAN
(zaprepašćen)
Šta?
PLEMIĆKA
Proklet ćeš biti, sav kleće te svet.
Hrišćanstvo. . .
STEPAN
Sam sam! Šta ću bednik ja?
Ne mogu. Vidiš?. . . Gromove mi daj. . .
Malo je: dva-tri samo sprži grom!
Munje su prave njinih strela sjaj.
A još štitovi! . . . Jadni ðurñev dom!
PLEMIĆKA
Narod Turčina već pušta u grad,
Jer, vele, Turčin da traži malo,
Ne dira ništa, ulazi mirno,
Jer mu je samo do grada stalo
Mada je vojske mnogo mu palo.
Napadajući, on se ne sveti,
No tebi, vele, sve će oteti.
STEPAN
Šta? Meni? Kako?
PLEMIĆKA
Nagodba je to.
Tebi i svima što vladahu gradom
Oprašta sultan samo život go.
A opreš li se, noćas će kradom. . .
STEPAN
Ne zbori! Kad pre oblaci se sviše?
Kad pre tolike nedaće se zbiše?
(Trgne se.)
No šta? Pročitaj. To tvoje je laž,
I ti hoćeš samo da me zbuniš sad,
Da me salomiš i da tvoja draž —
PLEMIĆKA
Stepane, ja zar? Svak je dobru rad.
STEPAN
A pismo ovo? Dmitre, gde si? Gde?
(Trči, zbunjen.)
Zar on lagati svog despota sme?
Dmitre! — Na, čitaj! — No kud ode? Kud?
Ili je TAKO, ili je on lud!
PLEMIĆKA
Te reči već se rasprostreše svud.
STEPAN
O, sveta pravdo, budi krivcu sud!
(Otrči hodnikom; za njim plemićka noseći listinu, koju je uzela ad njega, ali nije čitala. — Spolja se čuje: »Dmitre, gde si? Vojvoda-Dmitre!«)