[Гором језди Краљевићу Марко]
Гором језди Краљевићу Марко,
гором језди, гору кунијаше:
„Ој, планино, жив те бог убио!
што у тебе нигде вода нема,
већ ћу заклат испод себе Шарца”. 5
Повикује вила самовила:
„Побратиме, Краљевићу Марко,
не кол коња, не чини зијана,
не пи крви, не прегреши душе,
него сврни с десна на лијево, 10
а на ону високу планину,
тамо има три зелене јеле,
под њима је студена водица,
код ње седи вила крчмарица,
она бере тешку крчмарину: 15
од јунака очи те обадве,
од коњица нози све четири.”
А кад то чу[1] Краљевићу Марко,
он поврну с десна па у лево,
те ми нађе три јеле зелене, 20
а под нима студена водица,
и над водом вилу крчмарицу,
заспала је санком дубокијем1[2];
ал да видиш Краљевића Марка:
прикраде се вили крчмарици, 25
напи ми се Краљевићу Марко,
и напоји свога коња Шарца,
па далеко је Марко[3] измакнао.
Кад се вила била пробудила,
па ти нађе студену водицу, 30
отворену, па још замутену,
па полете поље широко,
право гони Краљевића Марка;
далеко га била сагледала:
„Бре курвићу, Краљевићу Марко, 35
стани, Марко, да ме крчму платиш!"
те сустиже Краљевића Марка;
кад то виде Краљевићу Марко,
трже ни се руком у џепове
па извади стотину дуката, 40
па јој плати тешку крчмарину;
али вила хаје и не хаје,
она хоће очи обадвије,
а од коња ноге све четири;
узеше се у кости јуначке, 45
носише се два, три бела дана,
и четвртог подне до по пладне;
вилу ми је пена попаднала,
али Марка мутна и крвава;
кад се Марко виде у невољи, 50
он повика из грла белога:[4]
„Да чу ли ме, моја посестримо,
посестримо из горице вило,
де си, да си, брже мене да си,
буди данас мене у неволи!" 55
Ал говори из горице вила:
„А, бога ми, Краљевићу Марко,
не могу ти данас ич помоћи;
јесам ли ти говорила, побро,[5]
да не чиним кавге у недељу; 60
а камо ти потајно оружије?”
Превари се крчмарица вила,
превари се уједс ју гуја,
те погледа небу и облаке;
ал да видиш Краљевића Марка, 65
он потеже потајно оружије
те распара вилу крчмарицу,
од учкура до бијелога грла;
паде вила у зелену траву,
ал да видиш[6] чуда изненада: 70
у виле су три срца велика[7],
једно јој се текер уморило,
а друго се текер разиграло,
а на треће љута гуја спије,
ал говори шаровита гуја: 75
„Бре курвићу, Краљевићу Марко,
имаш среће и од бога већа,
што се несам била пробудила,
а не би ти парче оставила!”.
Оде Марко по поље зелено, 80
и опрости студену водицу.
