Гором језди Краљевићу Марко
Гором језди Краљевићу Марко,
Од Прилага оног српског града,
Од Прилипа града Краљевога,
Гором језди Немеричком пустом.
Гором језда гору кунијаше: 5
„Немеричко ватром да изгореш,
Ој, планино жив те бог убио!
Што у тебе нигде вода нема;
Већ ћу клати изпод себе Шарца,
Шарца клати те му крвцу пити! 10
Тек је Марко у тај речи био,
Ал' то виче из горица вила,
Из Негуша та срска планина,
Виш Сербеча града цоричиног,
Виш Сереза госпођина града, 15
Где ми седи госпоjа царица,
Стара мајка млада Неманића
Неманића стара Дрванићи.
Повикује вила Самовила.
Она била Марку посестрима: 20
„Побратиме Краљевићу Марко
Од Прилепа града големога!
Не кол' коња не чини зиана,
Не пи крви, не прегреши душе;
Него сврни с десна на лијево, 25
А на ону високу планину,
Виш Деснице града великога,
Тамо има три зелене јеле,
Под њима је студена водица,
Са јуначка ребра ограђена, 30
А јуначким плећма покривена,
Девојачком косом поплетена,
Девојачком руком закључана,
Код ње седи вила Крчмарица,
Она бере тешку крчмарину: 35
Од јунака очи те обадве,
Од коњица нози све четири!"
А кад то чул је Краљевићу Марко,
Он поврну с десна па у леву,
Те ми нађе три јеле зелене 40
А под нима студена водица
И водицу чудно ограђену
Још чудиије ладну закључану,
И над водом вилу Крчмарицу,
Над воду се вила понаднела, 45
Заспила је санком предубоким.
Ал' да видиш побратиме драги,
Ал' да видиш Краљевића Марка,
Прикраде се вили Крчмарици,
Па украде кључе од појаса, 50
Те отвори студену водицу;
У отвору чудно чудо беше!
Обреше се те младе девојке,
А од оне кључанице пусте,
Од ребара обреше с'јунаци, 55
А од косе планина голема,
Па је веће у свом свету нема,
Нити више нити гушће беше.
Напи ми се Краљевићу Марко,
Напи ми се студене водице, 60
И напоји свога коња Шарца,
Па далеко је Марка измакнао,
Поизмакао тим пољем солунским,
Кад се вила била пробудила,
Па ти нађе студену водицу, 65
Отворену па још замутнену,
Разсрди се крчмарица вила,
Па полете поље широко,
Право гони Краљевића Марка,
Далеко га била с'гледала, 70
Па га зове из свог грла пуста:
„Бре курвићу Краљевићу Марко!
Стани Марко да ми крчму платиш?“
Те сустиже Краљевића Марка,
Кад то виде Краљевићу Марко, 75
Трже ни се руком у џепове,
Па извади стотину дуката,
Па јој плати тешку крчмарину;
Али вила хаје и нехаје!
Она хоће очи обадвије, 80
А од коња ноге све четири!
Вади Марко тисућу дуката,
Ал' их вила нехте ни гледати.
Узеше се у кости јуначки,
Носише се два три бела дана, 85
И четвртог подне до по пладне,
Вилу ни је пена попаднала,
Али Марка мутна и крвава
Кад се Марко виде у незвоље,
Он повикну из грла краљева: 90
„Да чу ли ме моја посестримо
Посестримо из горице вило?
Де си да си, брже мене да си.
Буди данас мене у неволи!"
Ал' говори из горице вила: 95
„А, бога ми Краљевиђу Марко!
Не могу ти данас ич помоћи,
Турена сам у тешка зиндана.
Јесам ли ти говорила добро:
Да нечиним кавгу у недељу, 100
А камо ти потајно оружије,
Што ти мајка на рођену дала?"
Кад то зачу Краљезићу Марко,
Он говори Крчмарици вили;
„Ој, бога ти Крчмарице вило! 105
Ну погледај небу у облаке,
Како сунце стало те гледало?"
Превари се/Крчмарица вила,
Превари се уједе ју гуја,
Те погледа небу и облаке. 110
Ал' да видиш Краљевића Марка
Он потеже потајно оружије,
Што му мака на рођењу дала.
Те растара вилу Крчмарицу,
Од учқура до бијелога грла, 115
Паде вила у зелену траву.
Ал' да видим чуда изненада:
у виле су три срца вилика,
Једно јој се текер уморило,
А друго се текер разиграло, 120
А на треће љута гуја спије,
Ал' говори шаровита гуја:
Бре курвићу Краљевићу Марко!
Имаш срећа и од бога већа,
Што се несам била пробудила. 125
А не би ти парче оставила.
Оде Марко по поље зелено,
Оде Марко свака му је фала,
А највећа што погуби вила,
И опрости студену водицу, 130
А од оне тешке крчмарине,
И тог чуда неје млого било,
Но да видиш чуда и већега,
Од виле је земља постанула,
Љута земља те планине клете, 135
А од косе гора Чемерика,
А од срце змеје качаније,
А на оном Црном Качанику,
Од лешине Бабуња планина,
А од главе та Црна планина, 140
Виш Орида града проклетога,
Из уста јој Вардар постануа,
Црни Вардар клети и проклети!
