Gorom jezdi Kraljeviću Marko (III/4)

* * *



Gorom jezdi Kraljeviću Marko

Gorom jezdi Kraljeviću Marko,
Od Prilaga onog srpskog grada,
Od Prilipa grada Kraljevoga,
Gorom jezdi Nemeričkom pustom.
Gorom jezda goru kunijaše: 5
„Nemeričko vatrom da izgoreš,
Oj, planino živ te bog ubio!
Što u tebe nigde voda nema;
Već ću klati izpod sebe Šarca,
Šarca klati te mu krvcu piti! 10
Tek je Marko u taj reči bio,
Al' to viče iz gorica vila,
Iz Neguša ta srska planina,
Viš Serbeča grada coričinog,
Viš Sereza gospođina grada, 15
Gde mi sedi gospoja carica,
Stara majka mlada Nemanića
Nemanića stara Drvanići.
Povikuje vila Samovila.
Ona bila Marku posestrima: 20
„Pobratime Kraljeviću Marko
Od Prilepa grada golemoga!
Ne kol' konja ne čini ziana,
Ne pi krvi, ne pregreši duše;
Nego svrni s desna na lijevo, 25
A na onu visoku planinu,
Viš Desnice grada velikoga,
Tamo ima tri zelene jele,
Pod njima je studena vodica,
Sa junačka rebra ograđena, 30
A junačkim plećma pokrivena,
Devojačkom kosom popletena,
Devojačkom rukom zaključana,
Kod nje sedi vila Krčmarica,
Ona bere tešku krčmarinu: 35
Od junaka oči te obadve,
Od konjica nozi sve četiri!"
A kad to čul je Kraljeviću Marko,
On povrnu s desna pa u levu,
Te mi nađe tri jele zelene 40
A pod nima studena vodica
I vodicu čudno ograđenu
Još čudiije ladnu zaključanu,
I nad vodom vilu Krčmaricu,
Nad vodu se vila ponadnela, 45
Zaspila je sankom predubokim.
Al' da vidiš pobratime dragi,
Al' da vidiš Kraljevića Marka,
Prikrade se vili Krčmarici,
Pa ukrade ključe od pojasa, 50
Te otvori studenu vodicu;
U otvoru čudno čudo beše!
Obreše se te mlade devojke,
A od one ključanice puste,
Od rebara obreše s'junaci, 55
A od kose planina golema,
Pa je veće u svom svetu nema,
Niti više niti gušće beše.
Napi mi se Kraljeviću Marko,
Napi mi se studene vodice, 60
I napoji svoga konja Šarca,
Pa daleko je Marka izmaknao,
Poizmakao tim poljem solunskim,
Kad se vila bila probudila,
Pa ti nađe studenu vodicu, 65
Otvorenu pa još zamutnenu,
Razsrdi se krčmarica vila,
Pa polete polje široko,
Pravo goni Kraljevića Marka,
Daleko ga bila s'gledala, 70
Pa ga zove iz svog grla pusta:
„Bre kurviću Kraljeviću Marko!
Stani Marko da mi krčmu platiš?“
Te sustiže Kraljevića Marka,
Kad to vide Kraljeviću Marko, 75
Trže ni se rukom u džepove,
Pa izvadi stotinu dukata,
Pa joj plati tešku krčmarinu;
Ali vila haje i nehaje!
Ona hoće oči obadvije, 80
A od konja noge sve četiri!
Vadi Marko tisuću dukata,
Al' ih vila nehte ni gledati.
Uzeše se u kosti junački,
Nosiše se dva tri bela dana, 85
I četvrtog podne do po pladne,
Vilu ni je pena popadnala,
Ali Marka mutna i krvava
Kad se Marko vide u nezvolje,
On poviknu iz grla kraljeva: 90
„Da ču li me moja posestrimo
Posestrimo iz gorice vilo?
De si da si, brže mene da si.
Budi danas mene u nevoli!"
Al' govori iz gorice vila: 95
„A, boga mi Kraljeviđu Marko!
Ne mogu ti danas ič pomoći,
Turena sam u teška zindana.
Jesam li ti govorila dobro:
Da nečinim kavgu u nedelju, 100
A kamo ti potajno oružije,
Što ti majka na rođenu dala?"
Kad to začu Kraljeziću Marko,
On govori Krčmarici vili;
„Oj, boga ti Krčmarice vilo! 105
Nu pogledaj nebu u oblake,
Kako sunce stalo te gledalo?"
Prevari se/Krčmarica vila,
Prevari se ujede ju guja,
Te pogleda nebu i oblake. 110
Al' da vidiš Kraljevića Marka
On poteže potajno oružije,
Što mu maka na rođenju dala.
Te rastara vilu Krčmaricu,
Od učқura do bijeloga grla, 115
Pade vila u zelenu travu.
Al' da vidim čuda iznenada:
u vile su tri srca vilika,
Jedno joj se teker umorilo,
A drugo se teker razigralo, 120
A na treće ljuta guja spije,
Al' govori šarovita guja:
Bre kurviću Kraljeviću Marko!
Imaš sreća i od boga veća,
Što se nesam bila probudila. 125
A ne bi ti parče ostavila.
Ode Marko po polje zeleno,
Ode Marko svaka mu je fala,
A najveća što pogubi vila,
I oprosti studenu vodicu, 130
A od one teške krčmarine,
I tog čuda neje mlogo bilo,
No da vidiš čuda i većega,
Od vile je zemlja postanula,
Ljuta zemlja te planine klete, 135
A od kose gora Čemerika,
A od srce zmeje kačanije,
A na onom Crnom Kačaniku,
Od lešine Babunja planina,
A od glave ta Crna planina, 140
Viš Orida grada prokletoga,
Iz usta joj Vardar postanua,
Crni Vardar kleti i prokleti!


Napomene

  • Krajišanka, ili krajišanska t.j: pesma epska o bojevima i ratovima, a peva se i kad se putuje; te se s toga zove još i „Putinka!“ (Mitološka).

Izvor

M.S. Milojević: Pesme i običaji ukupnog naroda srpskog. Knjiga 3., u Beogradu, u Državnoj štampariji, 1875., str. 7-9.