Вучистрах1/8
| ←Говор седми | Вучистрах Писац: Петар Канавелић Говор осми |
Говор девети→ |
Видим, ах јаох и познам да су и небеса иста супротивна мојијем жељами, ако у вријеме кад највеће ја тајати имах моје име сила ми се чини да се одкријем; a када се одкријем за Лауша; краља ческога сина, свакако требује да погинем, зашто од рука непријатељскијех што ино чекати могу неголи изгубљење од жнвота? Ну свакако сам једанпут ови живот посветио краљици Крурослави; зашто да га уштедим изгубити, када она заповједити буде? Сам глас од ње лјепости мого је учинит да оставим краљевски двор ћајка мога и моје родно мјесто и да се поставим на погубу страшну овако; a сада изнаходим у лјепости од сунца оскврњење од пакљене немилости. Зашто, о небеса, зраком најлјепшијем од вашега прилијепога уреса уресисте ње лице, ако послије утврдисте оне прси стијеном и каменом, нека не може оћућети плама од љубави? Ну се не чудим, ер како је у лјепости без прилике, тако и прилике нејма у немилости. Али свакако служити ћу; најпослије не може него се харна указати — није лав, није звијер:
праведно је да се плати
служба вјерна љубовника
и да за хар хар се врати —
не немилос врла и прика.
Референце
уреди
