Велика недеља (драма у три чина)/9
IX
МАРИНКО, ПРЕЂАШЊИ
МАРИНКО (Живо упада у кућу): Ама зар сте ви још овде? Јоко, шта чиниш ти?
ЈОКА: Ама зар одосте сви?
МАРИНКО: Крену село боме.
ЈОКА: А твоји?
МАРИНКО: Ево их деца са мном, увратио сам колико ради Ивана.
ЈОКА: Ево, ево, опремила сам га, сад ће Иван.
МАРИНКО': А зар ти нећеш?
ЈОКА: Не могу, Маринко, на коме би’ кућу оставила?
МАРИНКО: И она моја!
ЈОКА: Је ли?
МАРИНКО: Чини како хоћеш! Како те Бог учи! Не умем да те умудрим, да сам умео умудрио бих ону моју. Како те Бог учи! Кад већ остајеш, нека ти је срећан останак, Па отиди Живани; нађите се једна друтој! Дај овамо тога малог, да се деда опрости са њиме. (Доноси му га Роса и он га изљуби) ’Ајде, па чувај кућу, на теби је! (Ивану) А ти. хајде, пожури, није време да се сачекавамо,
ИВАН: Је л’ нећеш, мајко?
ЈОКА: Пођи, сине, не чекај мене.
ИВАН (Ухвати Росу за руку): Тако ти Бога, Росо, чувај и њу, и ово детенце И... (не може даље да каже, сагне се па љуби Зорана, а затим прилази мајчшној руци. Праштај!
ЈОКА (Љуби га у чело и лице): Нека ти је просто, синко! Нека те Господ Бог поведе и опет здрава дому врати; нека ти лака буде стопа којом газиш и мека стаза којом слазиш; нека ти милостива, буде туђина у коју залазиш а гостопримна кућа у коју улазиш. Благослов мој и Божји нека те прати! Пази ми га, Маринко, а Бог ће тебе.
МАРИНКО (Пружи руку Јоки, а Роса га пољуби у руку): ’Ајд, у здравље, Јоко!
ЈОКА: Чекај, чекај, испратићу те!
МАРИНКО: Ма немој, није време за праћење.
ЈОКА: Колико да ти ижљубим дечицу, да се опростим с твојом дечицом. (Загрли Ивана и изводи га).
ИВАН (Још једном на вратима): Збогом нано, збогом Росо! Ето мене, ако Бог да, скоро! (Одлазе сви).
РОСА (Узела је Зорана у наручја. па стада на врата и немо гледа.)
|