Velika nedelja (drama u tri čina)/9
IX
MARINKO, PREĐAŠNjI
MARINKO (Živo upada u kuću): Ama zar ste vi još ovde? Joko, šta činiš ti?
JOKA: Ama zar odoste svi?
MARINKO: Krenu selo bome.
JOKA: A tvoji?
MARINKO: Evo ih deca sa mnom, uvratio sam koliko radi Ivana.
JOKA: Evo, evo, opremila sam ga, sad će Ivan.
MARINKO': A zar ti nećeš?
JOKA: Ne mogu, Marinko, na kome bi’ kuću ostavila?
MARINKO: I ona moja!
JOKA: Je li?
MARINKO: Čini kako hoćeš! Kako te Bog uči! Ne umem da te umudrim, da sam umeo umudrio bih onu moju. Kako te Bog uči! Kad već ostaješ, neka ti je srećan ostanak, Pa otidi Živani; nađite se jedna drutoj! Daj ovamo toga malog, da se deda oprosti sa njime. (Donosi mu ga Rosa i on ga izljubi) ’Ajde, pa čuvaj kuću, na tebi je! (Ivanu) A ti. hajde, požuri, nije vreme da se sačekavamo,
IVAN: Je l’ nećeš, majko?
JOKA: Pođi, sine, ne čekaj mene.
IVAN (Uhvati Rosu za ruku): Tako ti Boga, Roso, čuvaj i nju, i ovo detence I... (ne može dalje da kaže, sagne se pa ljubi Zorana, a zatim prilazi majčšnoj ruci. Praštaj!
JOKA (Ljubi ga u čelo i lice): Neka ti je prosto, sinko! Neka te Gospod Bog povede i opet zdrava domu vrati; neka ti laka bude stopa kojom gaziš i meka staza kojom slaziš; neka ti milostiva, bude tuđina u koju zalaziš a gostoprimna kuća u koju ulaziš. Blagoslov moj i Božji neka te prati! Pazi mi ga, Marinko, a Bog će tebe.
MARINKO (Pruži ruku Joki, a Rosa ga poljubi u ruku): ’Ajd, u zdravlje, Joko!
JOKA: Čekaj, čekaj, ispratiću te!
MARINKO: Ma nemoj, nije vreme za praćenje.
JOKA: Koliko da ti ižljubim dečicu, da se oprostim s tvojom dečicom. (Zagrli Ivana i izvodi ga).
IVAN (Još jednom na vratima): Zbogom nano, zbogom Roso! Eto mene, ako Bog da, skoro! (Odlaze svi).
ROSA (Uzela je Zorana u naručja. pa stada na vrata i nemo gleda.)
|