Васкрсење
Писац: Драгиша Васић
Витло и друге приче


1

Онога вечера, уочи великог празника, кад је мала госпођа Леђенски сама и узбуђена излазила из кина где је гледала „Васкрсење“, Београд је бљештао у осветљењу преко обичаја, и онај свет који се тискао, пун свежег и звонког смеха, газио је чврстим и слободним покретима, махао рукама, ишао уздигнуте главе, и тако уливао неко нарочито, чаробно расположење и некакав чудан полет воље. Чинило се као да је свакоме срце пуно, и вене, нерви некако разиграни, и да је један од првих пролећних дана успео да подигне заморене капке одагна ону убиствену оморину духа, растера туробну мисао и распали махнити неки жар који је све дотле тињао негде доле, дубоко у пепелу мрачног очајања. И то расположење што је тако, на све стране, распростирало читаве таласе моралне снаге и будило и расцветавало најнежнија осећања и најслађе снове, захвати и занесе наједанпут и чудно и саму госпођу Леђенски чим је, још усред оне пријатне опијености од утисака које је тамо примила, својом ножицом у црној свиленој ципелици, лака као ласта иако пуначка, ступила на улицу међу шумну и миришљаву гомилу света. Јер оно збркано, онај неодређени немир који се увукао био у њену душу за време док је тамо унутра с напрегнутом пажњом пратила историју једне Маслове, па се као неки дотле непознати елеменат напињао и узнемиравао је неким колебљивим наговештајима какве је дотле само понекад осетила, не само да се наједанпут стишао кад се умешала у хуку оне миришљаве реке, него се тај исти немир сместа претворио у нешто одлучно до раздраганости, до прелома, нешто тако одлучно после чега се улази у нов живот. Да ли у оним катастрофалним променама и авантурама у бурном животу Маслове, у оним ситуацијама у којима се наизменично налазила ова кћи неудате служавке и унука краварке, или у чему другом, она то није знала, али је било нечег дражесног и до бола привлачног у свим тим околностима које су једно створење онако чедне, сеоске простодушности сурово гурнуле у оно хронично и циничко грешење противу једне божанске заповести, нема сумње најсветије. И она саблажњива сцена у бљештавом салону јавне куће Китајеве, оно разгољено развратно уживање, оргије разголићених жена у мушким крилима, усред музике, вриштања, алкохола, дима од дувана и пољубаца, оне рашчупављене косе, они разблудни покрети, онај дивљи пламен страсти у лудачкој граји теревенке, све то, и усред тога некад чиста и чедна, после пропала и некрива Каћенка, допадало се некако и дирљиво дражило госпођу Леђенски, опхрвану једним силним и необузданим наступом неодређене чежње за неком променом, за нечим новим што је хтела и тражила свом снагом своје крви и мишића.

Па госпођа Леђенски осети како јој у души опет оживе нека искра наде. И тако, још више оживљена оним свежим смехом гомиле, она је промицала кроз њу живо и брзо и журила да се нађе што пре у каквој маленој, мирној улици, па да тамо у тишини, са овом новом снагом коју је осетила, овако жилавија, отпорнија, јача, покуша довести у склад све оно колебљиво у духу што јој час изгледа ситно и ништавно, а час бескрајно важно и судбоносно.

Госпођа Леђенски покуша прво да изазове срдито сећање ка прошлост, на онај доскорашњи живот у провинцији, монотон, мучан, глуп, на низ неиздржљиво досадних и празних дана који су, истина, отишли унеповрат. И заиста, то сећање, састављено од јасних слика, јави се искидано и у исто време са наступом оне туге која гуши, па после стеже срце једним узаним обручем до болног заноса. Она муњевито угледа себе, своју рођену фигуру н своју до ужаса тужну, очајну главу на сивом и замагљеном окну оног истог прозора кроз који је, десет жалосних јесени, мртво гледала у блатне коловозе иа широкој и пустој улици паланке, и гдекад покисле коње који су се пушили и мокре дизгине и руке погуреног у таљигама сељака под капуљачом; па бескрајно дуге зимске ноћи чаме, док је господин Леђенски прекраћивао време коцком у кафани, а она се превијала, сагоревала у грчевима, чезнула до несвести, плакала оним великим болним плачем до праве обамрлости, и најзад јуначким самоодрицањем у тузи, у сажаљењу неком према себи, снагом којој се сама дивила, са влађивала ону ускипелу до беса душевну буру.

Али шта је то што је њој давало снаге да издржи? Откуд само истрајност оне наде? Откуд она вера да ће све оно проћи и да ће настати лепши дани? Шта је одржало њен разум? — Сад, кад је минуо сав тај ужас, кад је све то отишло унеповрат, а бујна нека физичка одважност распалила вољу, сад кад се и сама чудила својој новој снази, њој се чинило бесмислено задржавати се на томе, расипати и даље снагу, скањивати се и трошити у глупом колебању. Једно је само било јасно: сва прошлост, празна, јадна, очајна и мртва, испуњена мрачним и хладним осећањима, треба да буде откупљена полетом новог живота, једним новим, узвишеним идеалом, новом једном жарком вером, једном љубављу. А то не би био пад, никако то не би био пад него узвишење. Јер сва она бедна прошлост није значила ништа друго но немир, несклад, лаж, док је ово што ће да дође равнотежа, мир, склад, истина.

И у једном низу брзих, ужасних визија, госпођа Леђенски угледа још једном сву прошлост са страхом који је каменио: оно блажено детињство, онда вера девојке, па сумња, па разочарања и резигнација која је испунила њене последње, најтеже године живота. А те последње године трулежи значиле су једно грозно умирање. Све до смрти првога детета мислило се још о животу, после су саградили гробницу да у њу спусте оно драго створење, кад је она стала мислити о могућности смрти; а кад су се чланови породице поделили између куће и гробнице, неминовност смрти, сама смрт заузимала је пену пажњу више него живот. И тако, да није било рата, да није дошао онај ужас који је њој донео спасење, њој би остало само да копни, да полако и сигурно умире, да чека свој ред, да чека смрт од које се већ давно била престала да плаши.

Али сад, настао је ето нов живот и нова нека препорођена савест категорички тражи да се о том новом животу мисли. Неки страшан крик, неки очајан јаук распиње понекад грозним ноктима душу која већ јасно осећа пролазност свега, и помисао на пролазност њених дражи жене, оних драгоцених дражи које могу нестати, које ће сигурно нестати, убија, растрже, унесрећава. Али се у смрт понова не сме. И онај живот јадне Маслове, горак, отрован, чемеран, бољи је, бољи је ипак од смрти. И сав онај ужас прогонства, онај бели Сибир са сивим казаматима, бајонетима, кнутама, јехтиком, сав онај бол тамо човечнији је, слађи је, привлачнији, људскији од оног грозног, очајног грицкања хладне смрти, умирања од досаде, од оне јадне труле и гнојаве чаме прошлости.

Па госпођа Леђенски лепо осети како кроз њене жиле прође нека нежност, дубоко неко осећање симпатије за ту несрећну Каћенку, чији би живот она хтела да проживи — она, најжеднија живота жена на свету — а уместо свог ситног, ништавног живота; а после радосно да умре, уверена да је оно живот од врлина, а не овај њен и милиона других распалих у гнојавој трулежи. Јер та, напротив, срећна Каћенка, којој је вредно било живети и за онај један једини загрљај у наручју Нехљудова, оног високог, елегантног господина у бунди или снажног Симонсона, док су звона оглашавала Ускрс и брујање њихово умирало у бескрајним белинама сибирским, та Каћенка знала је зашто је живела. Па је она фигура стаситог Нехљудова поново занесе; и неизбежном неком везом одмах затим друга, у истој оној соби паланке одвратна слика господина Леђенског, како с брадом на грудима, укочена лица, спава док му се конци од слузи развлаче и откидају са ивице влажних усана, загуши је до ужаса. Да уклони ову грозну слику, госпођа Леђенски се нагло окрете назад. И у исти мах један висок, елегантан и леп господин отменог изгледа, збуњено скиде шешир, па је испрекидано и неразговетно одмах стао муцати нешто о томе како се усудио да иде за њом и да је прати и како је једину жељу имао да њу упозна.

Госпођа Леђенски застаде, па се веома зачуди својој савршеној мирноћи и присебности.

— Нисте први кога сам приметила да ме прати — рече она.

— Заиста, госпођо, немам обичај...

— Али први сте коме сам допустила да ми приђе.

— Срећа, коју не знам како, али...

— Одскора сам у великој вароши и, признајем, све ме интересује. Удата сам, али људи данас...

— Госпођо, нису сви једнаки.

— Скоро сви нестали су.

— О, о људима мислим ја горе од вас, много горе, госпођо. А ви сте рекли скоро сви...

— То ми се не допада, брутално је. Себе изузимати, то је помало...

— Требаће дуго да ме упознате, а кад бисте то хтели, госпођо, и после тога највеће чудо било би за вас ова смелост моја да вам приђем.

Он је ишао поред ње лагано, упола окренут, у оном нервозном узбуђењу које човека чини комичним, извештаченим и некако нарочито слабим. Његово лице, развучено у један неприродан, намештен и сажаљив осмејак, имало је заиста нечег детињског, као и цело његово понашање.

После је он казао ко је, био све слободнији, све говорљивији, несташнији и љубазнији, па прешао да говори озбиљно и узбуђено, а она се све више наслађивала његовим финим наговештајима среће која јој се чинила сад тако близу.

— Кроз цео мој живот, госпођо, који је био тих, складан, прост, ја сам се увек осећао несрећним. Понекад, гушен силним наступима туге, ја сам грозно очајавао у мртвилу тога живота без живота. Тада, у својој мирној повучености, усред својих снова и чежњи, ја сам назирао жену коју сам данас први пут срео лице у лице. Ја се не варам, госпођо. Јер како бих иначе могао тумачити ону разбукталост, ону прву ускипелост, ону грозницу која ме је обузела онога дана кад сам вас, у мору других жена, први пут срео, и која ми овог тренутка даје смелост, којој се дивим, да вам учиним ову исповест, најискренију коју сам у животу учинио... Допустите ми, госпођо. Ја знам да ми ви с правом можете не веровати, да се ви с правом можете питати: откуд то да човек који ме је само видео, који о мени ништа не зна који са мном није проговорио ниједну реч, откуд то да он на првом сусрету говори овако као што вам говорим ја? Али не заборавите, госпођо, да има напрасних утисака, да има махнитих момената насмрт важних у животу човека кад он, гоњен мрачним и слепим неким нагоном, потмулим радом неких сила које не познаје, ни сам не знајући шта се то с њим догађа, везује и одлучује своју судбину за некога, за личност коју први пут види. Ја не знам, али бих се заклео да су све моје мисли и ваше мисли, да је мој сан и ваш сан, да се у вашој души мора дешавати оно исто што се и у мојој души догађа.

И тако је он говорио даље и све ватреније, али некако лако и течно као да му то није било први пут да тако говори, а она га је слушала пажљиво и није га прекидала никако, док су корачали испод дрвећа које је лупило. А на растанку она му је стегла руку и казала.

— Заиста, нисте као други, признајем. До виђења!

Па је тек после растанка госпођа Леђенски осетила силно узбуђење и страх и немир да господин Леђенски не примети на њој какве год промене. Али господин Леђенски ништа није приметио, иако је то било први пут да се пре ње кући вратио.

— И тебе се ништа не тиче што се твоја жена вратила кући после тебе? — питала га је немирно госпођа Леђенски извлачећи иглу из шешира према огледалу.

— О, — одговори љубазно господин Леђенски — па ти добро знаш да то никад није био мој обичај. Нити сам те питао досад, нити ћу те питати одсад. И ти треба да знаш, драга моја, да начин нашег живота не може ни остати као у провинцији; ми сад живимо у престоници, драга моја, у престоници.


Ових истих првих пролећних дана снажног и разбукталог живота, једно послеподне, господин Леђенски, начелник општег одељења, узе главу међу дланове, па је, налакћен тако за писаћим столом, ослушкивао из своје собе министарства, свеж женски смех што се звонко разлегао и треперио у побочним канцеларијама његових потчињених чиновника. Господина Леђенског није мучила никаква страшна брига нити туробна мисао. Једна дивно мирна савест, којом се он увек дичио, и једно ретко душевно спокојство, давали су његовом лицу онај благ, миран и племенит израз човека савршено задовољна собом. Али ово послеподне, баш овај смех на који зимус не би ни обратио пажњу, дирао га је чудно, па му се чинило да га он некако и сувише одваја од оних тамо младих што се шале, са којима би он радо био интиман и којима би хтео да каже: да ону хијерархијску границу коју је неко поставио између њих и њега просто треба да избришу као да не постоји, те да га сматрају за друга, онако равноправно, и као човека пред којим се може до миле воље шалити и смејати. Али то никако није било могуће, и баш зато што је то немогуће било, мучило је г. Леђенског, па је у грудима осећао као неко клупче које га гуши до плача. Та проклета граница, тако видљиво и сурово постављена у канцеларији, иде за човеком, па после стоји онако исто оштро повучена и устремљена и напољу у животу. И увек, и на сваком кораку, саплиће се човек на њу, и она га опомиње да не сме и да нема права бити млад и онда кад он свим својим нервима, сваком својом жилицом и целим својим бићем, осећа савршено да у њему букти румени пламен оне узвишене и праве младићске силе. И како је ужасно то да човек, чијој се снажној природи треба дивити, један човек који из неких узрока пати од дуже уздржљивости, па поред тога некако очувао и младост срца, изгледа комичан некоме у неким приликама, а нарочито у очима те младежи, и то ове данашње младежи, која у ствари и нема млада срца и којој једино године, дакле цифре, дају право на све.

И тако, савладан силином своје туге, господин Леђенски устаде нагло иза писаћег стола и приђе великом огледалу до прозора. Онда стаде испитивати свој спољашњи изглед и, као да пије он то, сам лично господин начелник, који посматра себе, него друго неко лице, заузе непристрасан став посматрача, па се нарочито упиљи у своје густе, проседе веђе и чело избраздано многим борама.

И господин Леђенски увери се намах да пред њим стоји неко који за себе не би могао баш рећи да је млад, па му срце стеже неки узан обруч и у њему нешто јаукну: јао, јао, те се брже уклони као поражен оним што је угледао. Онда је крупно корачао по соби, и тако, утучен оним утиском, осећао је како га страшно и ситно кљује нека артерија у мозгу до помрачења у глави. И у том мраку, нејасно и збркано, изађе му сва прохујала младост, празна, старачка, неискоришћена. И тако у искиданим сликама, лудо брзо, пролазиле су поред њега све прошле несреће, све болести, сви сукоби; и сва одвратна досада паланке у којој се годинама распадао згади му се грозно.

И усред тог неиздржљивог осећања врата се његове собе отворише и несташним једним гестом мали женски чиновник који уђе, упитно погледа господина начелника: је ли вољан да потпише. А овај мали женски чиновник, ова отмена и бледа девојка црвених усана, ова Рускиња, Тања, у чијем је гласу имало нечег што необично опија и открива неке дубоке, непознате чежње уносила је увек у собу господина Леђенског неки мистичан занос који је у њему будио немир који се не може одредити.

— О, ви сте врло, врло вредни, госпођице Тања!

— Да, да.

— И навикли сте већ, радите све?

— Ну да, навикла да.

— Добро говорите српски.

— Морам, да!

Па је она, нагнута, подносила плаве, ситно исписане табаке и тражила оно место за потпис, а господин Леђенски, узрујан близином оне мале главе, раширеним ноздрвама удисао мирис њене косе.

— Кога имате овде у Београду, госпођице Тања?

— Маму.

— Вас две?

— Да, да.

— Ваш отац шта је био?

— Ђенерал, гувернер..

— Ама ви мора да се мучите овде? Ви сте много трпели?

— О да, много.

И у том тренутку једна искрена и дубока нежност, нешто благо до суза поплави душу господина Леђенског, па је зажелео да јој говори дуго, много и топло и да је потпуно увери како је готов да се за њу сав жртвује, онако, из једног најчистијег осећања, једино из тога осећања, и то да се жртвује до краја целим својим бићем, ако би тако могао бар донекле да ублажи оне њене муке, те да их заборави и понова почне лепо и добро мислити о људима и о животу.

— Да вам нешто кажем, госпођице Тања. Ви немате баш никог овде?

— О да, о не!

— Знате ли шта? Ето ја сам ту. За све обратите се мени, молим вас. Али пазите: с правом се обратите мени. Просто замислите да имате брата. Ето ја сам ваш брат. Кажем вам, ама за све, за све што вам треба.

— O, mercі, mercі!

— Хоћете?

— Ну да.

— Дакле просто замислите да имате брата. Ето ја сам ваш брат. И просто кажете на пример... дођете овде код мене, приђете ми и кажете, кажете... све што кажете...

— Ја вама врло захвална.

— Рецимо: не седи вам се у канцеларији. Да узмемо тај пример. Ви просто дођете код мене, приђете ми и кажете, кажете: излет. Знате ли шта је то излет?

— Не, не.

— Излет, то је promenade.

— Ну да. Ја врло волим излет. Ви пустите мене, да?

— Наравно, забога.

— Ох, ја очень, ја врло, врло задовољна.

— Или да узмемо други пример: треба вам шешир.

— О не треба, не.

— Како не, не? Треба вама шешир. Да, да, треба вама шешир. Дакле треба шешир. Ви просто кажете: шешир. И тако даље, и тако даље. Јер видите, ви још мене не познајете, госпођице Тања.

— Не, јесте, не.

— Знам ја да ви мене не познајете. А ја се исто тако мучим као и ви; још горе, верујте.

— Како, но како се ви мучите? Ја не хтела да се ви мучите.

— Дакле ево како, госпођице Тања. Пре свега немојте ме погрешно разумети. Не мучим се ја онако, рецимо материјално. Не, Боже сачувај. Него... како да се изразим: душа ми се мучи... Ето, ја имам руску душу, широку, огромну као ваш Сибир, али празну, мртву. Моја душа, то је празно гнездо. Ето, добро сам казао, сасвим сам се добро изразио, празно гнездо и ништа више.

— Али ви имате вашу жену, да?

— Имам ја жену. Јест, цела истина, имам ја жену. Али, како бих вам рекао, госпођице Тања? Моја жена мене не понимајет; ето, просто она мене не понимајет.

— Тако?

— Да. Али о томе други пут.

— Ну да, ну да.

— Дакле други пут... Као што сам рекао: ви просто замислите да имате брата, дођете овде, приђете ми и кажете... кажете: ево ме... И после разговарамо даље. Дакле тако?

— Да, да, да.

И господин Леђенски јако и срдачно стеже малу руску руку. Онда, и кад она изађе, вичним једним покретом извади своју врло укусну табакеру, запали цигарету, узе штап и шешир, па стрча низ степенице и изађе на улицу.

То вече многобројни познаници господина Леђенског беху јако изненађени његовом изванредном, просто невиђеном срдачношћу, јер се он клањао лево и десно тако љубазно и скидао шешир тако дубоко и са изразом таквог блаженства, да се њима чинило како је господин Леђенски, у најмању руку, морао постати чланом какве значајне делегације или тако нешто слично.

А он се и даље неуморно клањао на све стране и смешио раздраган, блажен, очаран и обузет увек оним новим осећањем нагона неког да се жртвује. „Ако иједан створ заслужује да се човек за њега сав жртвује, то је она, Тања, мислио је господин Леђенски. Ето то је жена о којој сам сањао; то је жена за коју се просто, без икаквог размишљања, главачке скаче у провалију.“

2

Кад се господин Леђенски, неколико дана доцније, једног лепог и благог вечера пуног месечине, вратио сасвим касно кући, госпођа Леђенски преко обичаја, још није била стигла. Њему силно одлакну. И кад се она, са извињењем на уснама и нешто збуњена, појави на вратима, он хитро скочи па јој пође у сусрет. — Драга моја, — рече он нежно — ето тако те волим. Ти мораш, ето кажем ти просто, ти се мораш мало отрести, размрдати, ослободити оне грозне, убиствене чаме. Свакога дана кад се вратим, после заморнога посла, мени се срце цепа кад те гледам утучену, сломљену, снуждену, као да и немаш више воље да живиш. Тако више не сме бити. Ти се не смеш напустити, ти се не смеш на мене угледати, јер ја сам друго; кунем ти се, ја сам нешто сасвим друго, јер моје тешке и досадне дужности заузимају цело моје биће. Кажем ти да се мораш раздрмати.

И у једној махнитој раздраганости господин Леђенски зграби пуне мишице госпође Леђенски и стаде их дрмусати.

— Кажем ти, шта ти имаш да мислиш. Ти просто мисли само о себи. Ето молим те: ти просто мисли на себе. Да узмемо овај пример: не седи ти се код куће. Онда шта? Узмеш књигу, какву лепу и корисну књигу, какав роман или тако шта, па у Топчидер, Кошутњак, Кијево, где год хоћеш. Могла би и у Земун... Али знаш ли шта? Не волим да идеш у Земун. Дакле Земун се изоставља. Има само једна ствар, наравно, ти ћеш ми увек рећи где си наумила да проведеш своје послеподне. Зар не? Јер муж треба да зна где његова женица, углавном, проводи после подне. И јер мени просто може пасти на ум да дођем тамо где си ти, да те обиђем, просто да те обиђем. Рецимо, не ради се ни мени. И длан о длан: трамвај, воз, фијакер: ја сам ту. Кажем ти: узмеш књигу... Данас треба читати, драга моја, много читати. Ето, нико и не чита. Цео Београд је на улици. Дакле тако. Дајеш ми реч?

Госпођа Леђенски, раздрагана као дете и као никад дотле, весело пружи руку, па онда загрли господина Леђенског.

— Дајем, ево ти дајем реч. Ти имаш потпуно право. Заиста, књига је све. И после тога ваздух, ваздух, драги мој; а овај Београд тако је светао, широк, сјајан. Ето вечерас, попнем се горе и с брда гледам, Боже гледам, гледам и дишем. Ох дивно, слатко дишем. И дође ми да се смејем, да кликћем, не знам ни ја шта ми дође. Али ми се чини да тек сад знам што живим.

— То је дивно од тебе, мила моја, божанствено.

— Па да, божанствено, божанствено.

И човек и жена смејаху се слатко.