Жена
| ←Понор | Жена Писац: Драгиша Васић Витло и друге приче |
Васкрсење→ |
| Tu maіtrraіѕ l'univers entіer danѕ ta ruelle. Fleurs du mal |
Прозори су гледали у врт и први сунчани зраци пролећа златили су чипкане завесе. У постељи, у пени из чипака, лежала је болесна жена и дисала брзо. Над њом, сасвим младом, лелујали су се лаки облаци завесица од белог тила, а према њој, на зиду, висио је гоблен са мотивом пасторала. Доле, на поду, плавио се ћилим пастелноплаве боје, а на мраморном камину куцао је старински сат „куранте“ са паром маркиза што играју минует. По зиду, покривеном плавом свилом, висили су акварелни портрети и порцуланске минијатуре.
Чинило се да жена спава. А у алкову, скривен свиленим портијерама, налазио се опет плави, меки диван, пун малих плавих јастучића, сав ишаран везовима, и на њему је седео човек. Уверен да болесна жена спава он је желео да се умири, али је његов немирни поглед лутао на све стране: час по угловима собе где се низ укусне полице од цвећа спуштале зелене вреже лозица и ружа пузавица, час на тоалет начичкан скупоценим бочицама од кристала, а час на елегантни сто писаћи са навлаком од корњаче у златним рамовима и са великим и раскошним букетом јоргована.
Наједанпут, стегнута грла и пре него што би бризнуо у плач и гласно зајецао, човек окрете главу, ухвати се обема рукама за њу, па устаде, остави болесницу и појури у суседну собу да се исплаче. И скрушен, полудео, модар, у побеснелом очајању, тресао се, грчио, ломио руке, уверен сасвим: да је сваком надању дошао крај и да ће за неколико дана само остати без најмилијег створења за које везиваше све наде у будућности, од кога је очекивао да му живот испуни најлепшом срећом на свету, оном рајском и немогућом срећом о којој никад није престао да сања.
Четвртог месеца од венчања бременитост је толико била ослабила нежну жену, да лако запаљење плућне марамице, које би се иначе без опасности преболело, доведе ево у питање живот оба бића, сав неисказано слатки сан ојађеног мужа.
Кад се постепено савладао, а умирила га тек неумољива одлука да умре заједно с њом, он лагано, на прстима, приђе вратима да ослушне.
А за то време њој се већ чудно учинило његово задржавање у суседној соби, па га позивала слабим гласом. И док је он журно брисао влажне очи, усиљено и збуњено развлачио усне у осмејак, она је шапутала:
— Ти си плакао. О познаје се, познајем; богами, познајем, плакао си.
Он се претварао да га то љути.
— Плакао? Та шта говориш, зашто бих плакао?
— Плакао си, јер си изгубио сваку наду.
— Мила моја, твоју болест друге издржавају на ногама, али ти си мала маза.
— То је проста утеха, али ја ћу ти умрети, ето видећеш. Ми ћемо ти умрети ... обоје ћемо ти умрети. А ти, ти ћеш нас жалити, па ћеш се после, као и сви, оженити.
И после тога укочено загледа у његове ужаснуте зенице као да би хтела оно немогуће: да продре и да сазна чак н најинтимнију тајну његових доцнијих мисли. Он јој не даде да говори даље и нежно затвори шаком њена врела уста:
— Убијаш ме тако...
— Ти, ти, ти, — шапутала је она кроз уздрхтале прсте — да знаш како те волим и како ми је жао да умрем.
И њене дубоке, сјајне и ватрене очи овлажише се. А њега је све више растрзало узбуђење и не знајући више шта чини он подиже из постеље и понесе у наручју њено као сенка лако тело. Држећи га тако и носећи преко собе њему се чинило да у рукама држи врео костур по коме пада дуга плава коса, па се ужасну и опет га остави у постељу. А кад је покри, понова седе крај ње:
— Данас, богами, сад, ето данас, сад лепше изгледаш него јуче. И поглед ти је чистији и израз ведрији, свежија си. Пре два дана, признајем ти, био сам се уплашио, али данас, сад, ево ни најмање не бринем, ништа не бринем, не бојим се. Данас, доцније, после, ићи ћу чак у кафану, радићу све онако као да си потпуно здрава! Она га је мучно слушала, мрштила се, није му веровала.
— Не мучи ме. Боље погледај ове ружице на јагодицама; то необично и неприродно руменило најбољи ти је предзнак смрти. Не заваравај ме, ја нисам дете. И љути ме кад говориш тако. Ја примећујем по свима око мене: сви су забринути, сви ме нарочито гледају, сви су наду изгубили. Али твоје очајно лице и моје слутње моје предосећање довољно ми је. Малочас плакао си, зар ниси?
Па се окрете од њега да зажмури и узбуђено дише.
— Драга, преклињем те, гледај ме, слушај што ћу ти рећи.
И док је она напрежући се подизала влажне очне капке, он је настављао:
— За неколико дана, веруј ми, ама веруј ми, бићеш сасвим здрава, трчаћеш. Кад сам синоћ молио лекара да ми каже истину, он се озбиљно љутио и рекао ми: право сте дете, богами као неко дете, ви сте слаботиња, идите и лезите без бриге, она поуздано иде набоље, устаће кроз недељу дана ... Ето то је казао, баш овако исто, од речи до речи. А кад устанеш и кад се добро будеш опоравила, сећаш ли се шта смо се споразумели? Пакуј се, па брзо на пут. Мислим да ћу ти у свему попустити: путоваћемо по оном твом плану, ићи ћемо куд год ти хоћеш, остаћемо колико ти будеш хтела. Е па лепо посетићемо и твоју стару учитељицу Францускињу. Тражићемо је по целој Швајцарској, тражићемо је све док је не пронађемо, јер видим, видим добро да њу више волиш него и мене. Плакаћете опет кад се састанете, онако исто као што сте плакале при растанку пре три године. Замисли, мила моја, јуримо возом. Ручамо у вагон-ресторану кроз Швајцарску. Пролазе рајски предели. После ручка ја се завалио, запалио цигарету и пијем француску каву. И то пушим на ону ћилибарску муштиклу. Знаш кад смо се венчали, па после венчања путовали, а ти ми кажеш: „Уживам, велиш, кад пушиш на том ћилибару, а на прсту ти бурма. Изгледаш озбиљан, прави правцати муж. Баш имам осећање да сам жена озбиљног човека, да сам заштићена, потпуно заштићена.“
Па јури воз, пресеца оне рајске пределе и пролазимо кроз дивне вароши. А ти искривила главицу, у оном твом путничком шеширићу са велом ја уживам да те видим са тим велом и тако те нај више волим, и сваки час ме питаш: „Је ли, где смо сад, драги? Гле онај пејзаж, оно дивно парче!“
Па ћемо седети на трави крај језера. Замисли, сасвим сами у сасвим непознатом месту, у сасвим непознатом свету! Сви ће нас љупко и радознало загледати јер смо тако млади и сви ће се питати да ли смо брат и сестра јер смо обоје плави ... А догодине ићи ћемо сви троје, и сваке године, и нећемо никад пропустити да видимо твоју Францускињу, и више неће нико мислити да смо брат и сестра, и бићемо све срећнији, је ли?
— Мучим се кад тако говориш, ужасно се мучим.
— Напротив, мисли на то и то ће те брже подићи... А кад се вратимо с пута све ће у нашој кући бити уређено. Башта у винограду биће прави рај. Са терасе гледаћемо Авалу, Космај и Рудник с једне, вршачке планине, Дунав и банатску равницу с друге стране. Играћемо се по винограду као права деца, знаш ли, као кад смо били вереници и кад си се ти скривала иза великог ора код бунара?
А жена је ћутала, каткад само подизала очи и гледала га, као да је хтела да каже: јаој, не мучи ме даље, доста, ох доста, није ми ни до чега.
Али је он, убеђен да је ипак једино тако може окрепити, упорно настављао: и подсећао је на најмилије и најслађе успомене из прошлости, читао најлепша места из књига којима су се заједно одушевљавали, причао дивне планове о животу што их чека.
И тако увек, свакога дана, све док се не би уверио да је заспала. А тада би умукао и остао да је посматра у страху од језивог мира који је владао у соби болеснице, где се чуло само њено убрзано дисање и како се откуцаји часовника мешају са болесним ваздухом собе и откуцајима њеног ослабелог срца. И час прелазећи у суседну собу да узме њезину слику веренице, да је посматра кад је здрава била, љуби и над њом плаче најболнијим плачем, а час враћајући се к њој да гледа у њено слабо, сјајно од ватре лице и како се убрзано уздиже свилени покривач на њеним грудима, он је жудно дочекивао зору И очекивао да се пробуди да би се уверио да ли јој је мало, мало боље...
Продирала је бледа светлост зоре кад се она пробудила. Човек прискочи од прозора одакле је, размакнувши завесу, посматрао два велика црвена ока воза који је лагано прелазио савски мост и личио на огромну и црну гусеницу која мили.
— Добро си спавала, мила, признај.
— А ти, зашто ниси спавао ти?
Па сама одговори:..
— Јер не бринеш, је ли? Или си спремао нове, китњасте говоре са којима мислиш да ме оздравиш, да ме на силу подигнеш. Чуј ме, мени је потребан мир, потпун мир, обећај ми да ћеш ме штедити, да ме више никад нећеш тешити, не љути се, али обећај то.
Он се уздржа да не покаже колико га то заболи.
— Кад хоћеш тако, ћутаћу увек.
— Ћутаћеш, да? Хвала. А зашто ниси спавао?
— Спавао сам.
— Не верујем ти, ниси се ни свлачио.
— Спавао сам тако на дивану, с прекидима, и сањао сам.
— Сањао? Шта? Кога си сањао?
Он подиже очи као да би хтео да се сети.
— Баш хоћеш да знаш?
— Хоћу, да.
— Некога кога не волим, онога, ти знаш, што ти се некад удварао, пре него што сам те познао.
— Кога, кога, брзо!
— Сањао сам Сашу.
Муњевит, најрадозналији осмех сину око њених усана па одлети.
После кратког ћутања она рече:
— Па?
и неочекивано човек осети нешто врло важно па се охрабри.
— Ево, ти си као шетала с њим испод руке ливадом једном иза нашег винограда, брали сте цвеће. Као луд јурио сам ја све за вама, трчао, заплитао се за траву, падао.
Она згодније наслони главу, уздахну испрекидано, спречи да плане нов осмех који се фино заче, лако залепрша, па пролети и понова рече:
— Па?
— И тако, грло ми се стегло, ноге као оковане, а ја хоћу да трчим за вама, али не могу, док ви журно одмичете и некако лако као да летите. Понекад би се осврнули, па би се опет губили све даље и дубље, као да ми се подсмевате, а ја хоћу да вичем, али не могу промукао сам и... ох не, не могу, никад не бих умео исказати оне муке, онај бол, онај ужас.
— Буди добар да ми подигнеш узглавље.
И жена која данима није могла подићи главу налакти се, па се загледа у њега очекујући.
Он као љутито и мучно упита:
— Баш све да испричам?
— Све, све.
— Онда сте стали усред оне велике траве. Ти си била у плавој цицаној хаљини, попрсканој белим округластим печатима, оној у којој сам највише уживао кад смо били вереници и у којој си ти заиста дивна. И баш то што си у тој хаљини... „Зашто, мислим ја, с њим у овој мојој хаљини и она баш лептираста машна на коси.“ И опет хоћу да вичем али никако не могу, ах Боже, никако не могу, а чини ми се све кад бих могао и кад би ти чула ... али наједанпут погледам а он примакао главу твојој, па усне и ти тако исто и ... он те пољуби.
Онај мутан поглед жене засја, па се усредсреди и као разведри. Она изовори и по трећи пут:
— Па?
Он уморно пређе руком преко чела.
Она понови:
— Па? Па шта је с тим?
— Ништа, али то, ваљда, није пријатно, не?
и наједанпут он учини све да би изгледао утучен, страшан, па устреми укочен поглед на њу:
— Молим те кажи, реци ми, молим те, преклињем те: јеси ли га икад макар мало, макар најмање волела? Јер ја се никад не могу смирити. Ја га мрзим. Ја не знам, ето, он ме увек мучи тако, мучи ме. Пре годину дана гледао сам док си говорила с њим и приметио сам да ниси, као да ниси баш сасвим равнодушна. Кажи, умири ме, закуни ми се, откриј ми истину, откриј ми праву истину: јеси ли га икад макар мало волела?!
— А ти, шта мислиш?
Један сноп сунчаних зракова, пун боја, проби кроз прозор па задрхта и обасја пене од чипака.
Она дубоко уздахну и рече одушевљено:
— Ох како ме, ох како ме крепе ови зраци, ови зраци!
А он преклињући:
— Што ме мучиш?
Жена се подиже па седе у постељи не дивећи се откуд јој снага.
— Мили, да знаш како те безумно волим, мили, безумно — па се видело колико је озарена срећом, милујући меком и белом руком његову плаву косу, док је он, румен и напрегнут, погнуте главе узбуђено дисао.
— Радости моја, ја само тебе волим, само тебе!
Па удеси онај израз жене што се налази поред мужа, а на себи осећа туђ поглед мушкарца.
На гоблену са мотивом пасторала и на ћилиму пастелноплаве боје заиграше сунчане зраке. Онда човек устаде, полако одшкрину прозор те свеж и мирисан ваздух улете уносећи здравље. Потом, пошто принесе раскошан букет свежег јоргована, седе на ниску табурету поред постеље, узе њену руку и љубљаше је.
А болестан ваздух нагло јурну напоље, ствари понова засветлише, очи понова оживеше и човек, раздраган али пажљив и замишљен, гледаше како оздрављаше жена.