Vaskrsenje

←Žena

Vaskrsenje Pisac: Dragiša Vasić Vitlo i druge priče

Ispovest jednog smetenjaka→

1

Onoga večera, uoči velikog praznika, kad je mala gospođa Leđenski sama i uzbuđena izlazila iz kina gde je gledala „Vaskrsenje“, Beograd je blještao u osvetljenju preko običaja, i onaj svet koji se tiskao, pun svežeg i zvonkog smeha, gazio je čvrstim i slobodnim pokretima, mahao rukama, išao uzdignute glave, i tako ulivao neko naročito, čarobno raspoloženje i nekakav čudan polet volje. Činilo se kao da je svakome srce puno, i vene, nervi nekako razigrani, i da je jedan od prvih prolećnih dana uspeo da podigne zamorene kapke odagna onu ubistvenu omorinu duha, rastera turobnu misao i raspali mahniti neki žar koji je sve dotle tinjao negde dole, duboko u pepelu mračnog očajanja. I to raspoloženje što je tako, na sve strane, rasprostiralo čitave talase moralne snage i budilo i rascvetavalo najnežnija osećanja i najslađe snove, zahvati i zanese najedanput i čudno i samu gospođu Leđenski čim je, još usred one prijatne opijenosti od utisaka koje je tamo primila, svojom nožicom u crnoj svilenoj cipelici, laka kao lasta iako punačka, stupila na ulicu među šumnu i mirišljavu gomilu sveta. Jer ono zbrkano, onaj neodređeni nemir koji se uvukao bio u njenu dušu za vreme dok je tamo unutra s napregnutom pažnjom pratila istoriju jedne Maslove, pa se kao neki dotle nepoznati elemenat napinjao i uznemiravao je nekim kolebljivim nagoveštajima kakve je dotle samo ponekad osetila, ne samo da se najedanput stišao kad se umešala u huku one mirišljave reke, nego se taj isti nemir smesta pretvorio u nešto odlučno do razdraganosti, do preloma, nešto tako odlučno posle čega se ulazi u nov život. Da li u onim katastrofalnim promenama i avanturama u burnom životu Maslove, u onim situacijama u kojima se naizmenično nalazila ova kći neudate služavke i unuka kravarke, ili u čemu drugom, ona to nije znala, ali je bilo nečeg dražesnog i do bola privlačnog u svim tim okolnostima koje su jedno stvorenje onako čedne, seoske prostodušnosti surovo gurnule u ono hronično i ciničko grešenje protivu jedne božanske zapovesti, nema sumnje najsvetije. I ona sablažnjiva scena u blještavom salonu javne kuće Kitajeve, ono razgoljeno razvratno uživanje, orgije razgolićenih žena u muškim krilima, usred muzike, vrištanja, alkohola, dima od duvana i poljubaca, one raščupavljene kose, oni razbludni pokreti, onaj divlji plamen strasti u ludačkoj graji terevenke, sve to, i usred toga nekad čista i čedna, posle propala i nekriva Kaćenka, dopadalo se nekako i dirljivo dražilo gospođu Leđenski, ophrvanu jednim silnim i neobuzdanim nastupom neodređene čežnje za nekom promenom, za nečim novim što je htela i tražila svom snagom svoje krvi i mišića.

Pa gospođa Leđenski oseti kako joj u duši opet ožive neka iskra nade. I tako, još više oživljena onim svežim smehom gomile, ona je promicala kroz nju živo i brzo i žurila da se nađe što pre u kakvoj malenoj, mirnoj ulici, pa da tamo u tišini, sa ovom novom snagom koju je osetila, ovako žilavija, otpornija, jača, pokuša dovesti u sklad sve ono kolebljivo u duhu što joj čas izgleda sitno i ništavno, a čas beskrajno važno i sudbonosno.

Gospođa Leđenski pokuša prvo da izazove srdito sećanje ka prošlost, na onaj doskorašnji život u provinciji, monoton, mučan, glup, na niz neizdržljivo dosadnih i praznih dana koji su, istina, otišli unepovrat. I zaista, to sećanje, sastavljeno od jasnih slika, javi se iskidano i u isto vreme sa nastupom one tuge koja guši, pa posle steže srce jednim uzanim obručem do bolnog zanosa. Ona munjevito ugleda sebe, svoju rođenu figuru n svoju do užasa tužnu, očajnu glavu na sivom i zamagljenom oknu onog istog prozora kroz koji je, deset žalosnih jeseni, mrtvo gledala u blatne kolovoze ia širokoj i pustoj ulici palanke, i gdekad pokisle konje koji su se pušili i mokre dizgine i ruke pogurenog u taljigama seljaka pod kapuljačom; pa beskrajno duge zimske noći čame, dok je gospodin Leđenski prekraćivao vreme kockom u kafani, a ona se previjala, sagorevala u grčevima, čeznula do nesvesti, plakala onim velikim bolnim plačem do prave obamrlosti, i najzad junačkim samoodricanjem u tuzi, u sažaljenju nekom prema sebi, snagom kojoj se sama divila, sa vlađivala onu uskipelu do besa duševnu buru.

Ali šta je to što je njoj davalo snage da izdrži? Otkud samo istrajnost one nade? Otkud ona vera da će sve ono proći i da će nastati lepši dani? Šta je održalo njen razum? — Sad, kad je minuo sav taj užas, kad je sve to otišlo unepovrat, a bujna neka fizička odvažnost raspalila volju, sad kad se i sama čudila svojoj novoj snazi, njoj se činilo besmisleno zadržavati se na tome, rasipati i dalje snagu, skanjivati se i trošiti u glupom kolebanju. Jedno je samo bilo jasno: sva prošlost, prazna, jadna, očajna i mrtva, ispunjena mračnim i hladnim osećanjima, treba da bude otkupljena poletom novog života, jednim novim, uzvišenim idealom, novom jednom žarkom verom, jednom ljubavlju. A to ne bi bio pad, nikako to ne bi bio pad nego uzvišenje. Jer sva ona bedna prošlost nije značila ništa drugo no nemir, nesklad, laž, dok je ovo što će da dođe ravnoteža, mir, sklad, istina.

I u jednom nizu brzih, užasnih vizija, gospođa Leđenski ugleda još jednom svu prošlost sa strahom koji je kamenio: ono blaženo detinjstvo, onda vera devojke, pa sumnja, pa razočaranja i rezignacija koja je ispunila njene poslednje, najteže godine života. A te poslednje godine truleži značile su jedno grozno umiranje. Sve do smrti prvoga deteta mislilo se još o životu, posle su sagradili grobnicu da u nju spuste ono drago stvorenje, kad je ona stala misliti o mogućnosti smrti; a kad su se članovi porodice podelili između kuće i grobnice, neminovnost smrti, sama smrt zauzimala je penu pažnju više nego život. I tako, da nije bilo rata, da nije došao onaj užas koji je njoj doneo spasenje, njoj bi ostalo samo da kopni, da polako i sigurno umire, da čeka svoj red, da čeka smrt od koje se već davno bila prestala da plaši.

Ali sad, nastao je eto nov život i nova neka preporođena savest kategorički traži da se o tom novom životu misli. Neki strašan krik, neki očajan jauk raspinje ponekad groznim noktima dušu koja već jasno oseća prolaznost svega, i pomisao na prolaznost njenih draži žene, onih dragocenih draži koje mogu nestati, koje će sigurno nestati, ubija, rastrže, unesrećava. Ali se u smrt ponova ne sme. I onaj život jadne Maslove, gorak, otrovan, čemeran, bolji je, bolji je ipak od smrti. I sav onaj užas progonstva, onaj beli Sibir sa sivim kazamatima, bajonetima, knutama, jehtikom, sav onaj bol tamo čovečniji je, slađi je, privlačniji, ljudskiji od onog groznog, očajnog grickanja hladne smrti, umiranja od dosade, od one jadne trule i gnojave čame prošlosti.

Pa gospođa Leđenski lepo oseti kako kroz njene žile prođe neka nežnost, duboko neko osećanje simpatije za tu nesrećnu Kaćenku, čiji bi život ona htela da proživi — ona, najžednija života žena na svetu — a umesto svog sitnog, ništavnog života; a posle radosno da umre, uverena da je ono život od vrlina, a ne ovaj njen i miliona drugih raspalih u gnojavoj truleži. Jer ta, naprotiv, srećna Kaćenka, kojoj je vredno bilo živeti i za onaj jedan jedini zagrljaj u naručju Nehljudova, onog visokog, elegantnog gospodina u bundi ili snažnog Simonsona, dok su zvona oglašavala Uskrs i brujanje njihovo umiralo u beskrajnim belinama sibirskim, ta Kaćenka znala je zašto je živela. Pa je ona figura stasitog Nehljudova ponovo zanese; i neizbežnom nekom vezom odmah zatim druga, u istoj onoj sobi palanke odvratna slika gospodina Leđenskog, kako s bradom na grudima, ukočena lica, spava dok mu se konci od sluzi razvlače i otkidaju sa ivice vlažnih usana, zaguši je do užasa. Da ukloni ovu groznu sliku, gospođa Leđenski se naglo okrete nazad. I u isti mah jedan visok, elegantan i lep gospodin otmenog izgleda, zbunjeno skide šešir, pa je isprekidano i nerazgovetno odmah stao mucati nešto o tome kako se usudio da ide za njom i da je prati i kako je jedinu želju imao da nju upozna.

Gospođa Leđenski zastade, pa se veoma začudi svojoj savršenoj mirnoći i prisebnosti.

— Niste prvi koga sam primetila da me prati — reče ona.

— Zaista, gospođo, nemam običaj...

— Ali prvi ste kome sam dopustila da mi priđe.

— Sreća, koju ne znam kako, ali...

— Odskora sam u velikoj varoši i, priznajem, sve me interesuje. Udata sam, ali ljudi danas...

— Gospođo, nisu svi jednaki.

— Skoro svi nestali su.

— O, o ljudima mislim ja gore od vas, mnogo gore, gospođo. A vi ste rekli skoro svi...

— To mi se ne dopada, brutalno je. Sebe izuzimati, to je pomalo...

— Trebaće dugo da me upoznate, a kad biste to hteli, gospođo, i posle toga najveće čudo bilo bi za vas ova smelost moja da vam priđem.

On je išao pored nje lagano, upola okrenut, u onom nervoznom uzbuđenju koje čoveka čini komičnim, izveštačenim i nekako naročito slabim. Njegovo lice, razvučeno u jedan neprirodan, namešten i sažaljiv osmejak, imalo je zaista nečeg detinjskog, kao i celo njegovo ponašanje.

Posle je on kazao ko je, bio sve slobodniji, sve govorljiviji, nestašniji i ljubazniji, pa prešao da govori ozbiljno i uzbuđeno, a ona se sve više naslađivala njegovim finim nagoveštajima sreće koja joj se činila sad tako blizu.

— Kroz ceo moj život, gospođo, koji je bio tih, skladan, prost, ja sam se uvek osećao nesrećnim. Ponekad, gušen silnim nastupima tuge, ja sam grozno očajavao u mrtvilu toga života bez života. Tada, u svojoj mirnoj povučenosti, usred svojih snova i čežnji, ja sam nazirao ženu koju sam danas prvi put sreo lice u lice. Ja se ne varam, gospođo. Jer kako bih inače mogao tumačiti onu razbuktalost, onu prvu uskipelost, onu groznicu koja me je obuzela onoga dana kad sam vas, u moru drugih žena, prvi put sreo, i koja mi ovog trenutka daje smelost, kojoj se divim, da vam učinim ovu ispovest, najiskreniju koju sam u životu učinio... Dopustite mi, gospođo. Ja znam da mi vi s pravom možete ne verovati, da se vi s pravom možete pitati: otkud to da čovek koji me je samo video, koji o meni ništa ne zna koji sa mnom nije progovorio nijednu reč, otkud to da on na prvom susretu govori ovako kao što vam govorim ja? Ali ne zaboravite, gospođo, da ima naprasnih utisaka, da ima mahnitih momenata nasmrt važnih u životu čoveka kad on, gonjen mračnim i slepim nekim nagonom, potmulim radom nekih sila koje ne poznaje, ni sam ne znajući šta se to s njim događa, vezuje i odlučuje svoju sudbinu za nekoga, za ličnost koju prvi put vidi. Ja ne znam, ali bih se zakleo da su sve moje misli i vaše misli, da je moj san i vaš san, da se u vašoj duši mora dešavati ono isto što se i u mojoj duši događa.

I tako je on govorio dalje i sve vatrenije, ali nekako lako i tečno kao da mu to nije bilo prvi put da tako govori, a ona ga je slušala pažljivo i nije ga prekidala nikako, dok su koračali ispod drveća koje je lupilo. A na rastanku ona mu je stegla ruku i kazala.

— Zaista, niste kao drugi, priznajem. Do viđenja!

Pa je tek posle rastanka gospođa Leđenski osetila silno uzbuđenje i strah i nemir da gospodin Leđenski ne primeti na njoj kakve god promene. Ali gospodin Leđenski ništa nije primetio, iako je to bilo prvi put da se pre nje kući vratio.

— I tebe se ništa ne tiče što se tvoja žena vratila kući posle tebe? — pitala ga je nemirno gospođa Leđenski izvlačeći iglu iz šešira prema ogledalu.

— O, — odgovori ljubazno gospodin Leđenski — pa ti dobro znaš da to nikad nije bio moj običaj. Niti sam te pitao dosad, niti ću te pitati odsad. I ti treba da znaš, draga moja, da način našeg života ne može ni ostati kao u provinciji; mi sad živimo u prestonici, draga moja, u prestonici.

Ovih istih prvih prolećnih dana snažnog i razbuktalog života, jedno poslepodne, gospodin Leđenski, načelnik opšteg odeljenja, uze glavu među dlanove, pa je, nalakćen tako za pisaćim stolom, osluškivao iz svoje sobe ministarstva, svež ženski smeh što se zvonko razlegao i treperio u pobočnim kancelarijama njegovih potčinjenih činovnika. Gospodina Leđenskog nije mučila nikakva strašna briga niti turobna misao. Jedna divno mirna savest, kojom se on uvek dičio, i jedno retko duševno spokojstvo, davali su njegovom licu onaj blag, miran i plemenit izraz čoveka savršeno zadovoljna sobom. Ali ovo poslepodne, baš ovaj smeh na koji zimus ne bi ni obratio pažnju, dirao ga je čudno, pa mu se činilo da ga on nekako i suviše odvaja od onih tamo mladih što se šale, sa kojima bi on rado bio intiman i kojima bi hteo da kaže: da onu hijerarhijsku granicu koju je neko postavio između njih i njega prosto treba da izbrišu kao da ne postoji, te da ga smatraju za druga, onako ravnopravno, i kao čoveka pred kojim se može do mile volje šaliti i smejati. Ali to nikako nije bilo moguće, i baš zato što je to nemoguće bilo, mučilo je g. Leđenskog, pa je u grudima osećao kao neko klupče koje ga guši do plača. Ta prokleta granica, tako vidljivo i surovo postavljena u kancelariji, ide za čovekom, pa posle stoji onako isto oštro povučena i ustremljena i napolju u životu. I uvek, i na svakom koraku, sapliće se čovek na nju, i ona ga opominje da ne sme i da nema prava biti mlad i onda kad on svim svojim nervima, svakom svojom žilicom i celim svojim bićem, oseća savršeno da u njemu bukti rumeni plamen one uzvišene i prave mladićske sile. I kako je užasno to da čovek, čijoj se snažnoj prirodi treba diviti, jedan čovek koji iz nekih uzroka pati od duže uzdržljivosti, pa pored toga nekako očuvao i mladost srca, izgleda komičan nekome u nekim prilikama, a naročito u očima te mladeži, i to ove današnje mladeži, koja u stvari i nema mlada srca i kojoj jedino godine, dakle cifre, daju pravo na sve.

I tako, savladan silinom svoje tuge, gospodin Leđenski ustade naglo iza pisaćeg stola i priđe velikom ogledalu do prozora. Onda stade ispitivati svoj spoljašnji izgled i, kao da pije on to, sam lično gospodin načelnik, koji posmatra sebe, nego drugo neko lice, zauze nepristrasan stav posmatrača, pa se naročito upilji u svoje guste, prosede veđe i čelo izbrazdano mnogim borama.

I gospodin Leđenski uveri se namah da pred njim stoji neko koji za sebe ne bi mogao baš reći da je mlad, pa mu srce steže neki uzan obruč i u njemu nešto jauknu: jao, jao, te se brže ukloni kao poražen onim što je ugledao. Onda je krupno koračao po sobi, i tako, utučen onim utiskom, osećao je kako ga strašno i sitno kljuje neka arterija u mozgu do pomračenja u glavi. I u tom mraku, nejasno i zbrkano, izađe mu sva prohujala mladost, prazna, staračka, neiskorišćena. I tako u iskidanim slikama, ludo brzo, prolazile su pored njega sve prošle nesreće, sve bolesti, svi sukobi; i sva odvratna dosada palanke u kojoj se godinama raspadao zgadi mu se grozno.

I usred tog neizdržljivog osećanja vrata se njegove sobe otvoriše i nestašnim jednim gestom mali ženski činovnik koji uđe, upitno pogleda gospodina načelnika: je li voljan da potpiše. A ovaj mali ženski činovnik, ova otmena i bleda devojka crvenih usana, ova Ruskinja, Tanja, u čijem je glasu imalo nečeg što neobično opija i otkriva neke duboke, nepoznate čežnje unosila je uvek u sobu gospodina Leđenskog neki mističan zanos koji je u njemu budio nemir koji se ne može odrediti.

— O, vi ste vrlo, vrlo vredni, gospođice Tanja!

— Da, da.

— I navikli ste već, radite sve?

— Nu da, navikla da.

— Dobro govorite srpski.

— Moram, da!

Pa je ona, nagnuta, podnosila plave, sitno ispisane tabake i tražila ono mesto za potpis, a gospodin Leđenski, uzrujan blizinom one male glave, raširenim nozdrvama udisao miris njene kose.

— Koga imate ovde u Beogradu, gospođice Tanja?

— Mamu.

— Vas dve?

— Da, da.

— Vaš otac šta je bio?

— Đeneral, guverner..

— Ama vi mora da se mučite ovde? Vi ste mnogo trpeli?

— O da, mnogo.

I u tom trenutku jedna iskrena i duboka nežnost, nešto blago do suza poplavi dušu gospodina Leđenskog, pa je zaželeo da joj govori dugo, mnogo i toplo i da je potpuno uveri kako je gotov da se za nju sav žrtvuje, onako, iz jednog najčistijeg osećanja, jedino iz toga osećanja, i to da se žrtvuje do kraja celim svojim bićem, ako bi tako mogao bar donekle da ublaži one njene muke, te da ih zaboravi i ponova počne lepo i dobro misliti o ljudima i o životu.

— Da vam nešto kažem, gospođice Tanja. Vi nemate baš nikog ovde?

— O da, o ne!

— Znate li šta? Eto ja sam tu. Za sve obratite se meni, molim vas. Ali pazite: s pravom se obratite meni. Prosto zamislite da imate brata. Eto ja sam vaš brat. Kažem vam, ama za sve, za sve što vam treba.

— O, mercі, mercі!

— Hoćete?

— Nu da.

— Dakle prosto zamislite da imate brata. Eto ja sam vaš brat. I prosto kažete na primer... dođete ovde kod mene, priđete mi i kažete, kažete... sve što kažete...

— Ja vama vrlo zahvalna.

— Recimo: ne sedi vam se u kancelariji. Da uzmemo taj primer. Vi prosto dođete kod mene, priđete mi i kažete, kažete: izlet. Znate li šta je to izlet?

— Ne, ne.

— Izlet, to je promenade.

— Nu da. Ja vrlo volim izlet. Vi pustite mene, da?

— Naravno, zaboga.

— Oh, ja očenь, ja vrlo, vrlo zadovoljna.

— Ili da uzmemo drugi primer: treba vam šešir.

— O ne treba, ne.

— Kako ne, ne? Treba vama šešir. Da, da, treba vama šešir. Dakle treba šešir. Vi prosto kažete: šešir. I tako dalje, i tako dalje. Jer vidite, vi još mene ne poznajete, gospođice Tanja.

— Ne, jeste, ne.

— Znam ja da vi mene ne poznajete. A ja se isto tako mučim kao i vi; još gore, verujte.

— Kako, no kako se vi mučite? Ja ne htela da se vi mučite.

— Dakle evo kako, gospođice Tanja. Pre svega nemojte me pogrešno razumeti. Ne mučim se ja onako, recimo materijalno. Ne, Bože sačuvaj. Nego... kako da se izrazim: duša mi se muči... Eto, ja imam rusku dušu, široku, ogromnu kao vaš Sibir, ali praznu, mrtvu. Moja duša, to je prazno gnezdo. Eto, dobro sam kazao, sasvim sam se dobro izrazio, prazno gnezdo i ništa više.

— Ali vi imate vašu ženu, da?

— Imam ja ženu. Jest, cela istina, imam ja ženu. Ali, kako bih vam rekao, gospođice Tanja? Moja žena mene ne ponimajet; eto, prosto ona mene ne ponimajet.

— Tako?

— Da. Ali o tome drugi put.

— Nu da, nu da.

— Dakle drugi put... Kao što sam rekao: vi prosto zamislite da imate brata, dođete ovde, priđete mi i kažete... kažete: evo me... I posle razgovaramo dalje. Dakle tako?

— Da, da, da.

I gospodin Leđenski jako i srdačno steže malu rusku ruku. Onda, i kad ona izađe, vičnim jednim pokretom izvadi svoju vrlo ukusnu tabakeru, zapali cigaretu, uze štap i šešir, pa strča niz stepenice i izađe na ulicu.

To veče mnogobrojni poznanici gospodina Leđenskog behu jako iznenađeni njegovom izvanrednom, prosto neviđenom srdačnošću, jer se on klanjao levo i desno tako ljubazno i skidao šešir tako duboko i sa izrazom takvog blaženstva, da se njima činilo kako je gospodin Leđenski, u najmanju ruku, morao postati članom kakve značajne delegacije ili tako nešto slično.

A on se i dalje neumorno klanjao na sve strane i smešio razdragan, blažen, očaran i obuzet uvek onim novim osećanjem nagona nekog da se žrtvuje. „Ako ijedan stvor zaslužuje da se čovek za njega sav žrtvuje, to je ona, Tanja, mislio je gospodin Leđenski. Eto to je žena o kojoj sam sanjao; to je žena za koju se prosto, bez ikakvog razmišljanja, glavačke skače u provaliju.“

2

Kad se gospodin Leđenski, nekoliko dana docnije, jednog lepog i blagog večera punog mesečine, vratio sasvim kasno kući, gospođa Leđenski preko običaja, još nije bila stigla. Njemu silno odlaknu. I kad se ona, sa izvinjenjem na usnama i nešto zbunjena, pojavi na vratima, on hitro skoči pa joj pođe u susret. — Draga moja, — reče on nežno — eto tako te volim. Ti moraš, eto kažem ti prosto, ti se moraš malo otresti, razmrdati, osloboditi one grozne, ubistvene čame. Svakoga dana kad se vratim, posle zamornoga posla, meni se srce cepa kad te gledam utučenu, slomljenu, snuždenu, kao da i nemaš više volje da živiš. Tako više ne sme biti. Ti se ne smeš napustiti, ti se ne smeš na mene ugledati, jer ja sam drugo; kunem ti se, ja sam nešto sasvim drugo, jer moje teške i dosadne dužnosti zauzimaju celo moje biće. Kažem ti da se moraš razdrmati.

I u jednoj mahnitoj razdraganosti gospodin Leđenski zgrabi pune mišice gospođe Leđenski i stade ih drmusati.

— Kažem ti, šta ti imaš da misliš. Ti prosto misli samo o sebi. Eto molim te: ti prosto misli na sebe. Da uzmemo ovaj primer: ne sedi ti se kod kuće. Onda šta? Uzmeš knjigu, kakvu lepu i korisnu knjigu, kakav roman ili tako šta, pa u Topčider, Košutnjak, Kijevo, gde god hoćeš. Mogla bi i u Zemun... Ali znaš li šta? Ne volim da ideš u Zemun. Dakle Zemun se izostavlja. Ima samo jedna stvar, naravno, ti ćeš mi uvek reći gde si naumila da provedeš svoje poslepodne. Zar ne? Jer muž treba da zna gde njegova ženica, uglavnom, provodi posle podne. I jer meni prosto može pasti na um da dođem tamo gde si ti, da te obiđem, prosto da te obiđem. Recimo, ne radi se ni meni. I dlan o dlan: tramvaj, voz, fijaker: ja sam tu. Kažem ti: uzmeš knjigu... Danas treba čitati, draga moja, mnogo čitati. Eto, niko i ne čita. Ceo Beograd je na ulici. Dakle tako. Daješ mi reč?

Gospođa Leđenski, razdragana kao dete i kao nikad dotle, veselo pruži ruku, pa onda zagrli gospodina Leđenskog.

— Dajem, evo ti dajem reč. Ti imaš potpuno pravo. Zaista, knjiga je sve. I posle toga vazduh, vazduh, dragi moj; a ovaj Beograd tako je svetao, širok, sjajan. Eto večeras, popnem se gore i s brda gledam, Bože gledam, gledam i dišem. Oh divno, slatko dišem. I dođe mi da se smejem, da klikćem, ne znam ni ja šta mi dođe. Ali mi se čini da tek sad znam što živim.

— To je divno od tebe, mila moja, božanstveno.

— Pa da, božanstveno, božanstveno.

I čovek i žena smejahu se slatko.