Бури и Енглези/V
| ◄ Глава трећа | Садржај ► |
- Ето тако се понекад или, боље рећи, почешће разговарају отац и син. Јер син, како је брзо схватао, тако је брзо и заборављао те честе очеве лекције из владања, можда
већ и зато што је то општи закон да у свету оно што је често постаје и обично. Па тако је било и с Марјаном; после неколико недеља падне он у исту погрешку и задоцни
још више, тако да је отац сада отишао у башту и одсекао нарочито бирани прут, окресао га, и очекивао тако сина.
- Било је увелико пролеће, при концу маја месеца. Већ се смркло. Сто већ постављен још завида, јер је газда Радисав миловао завида вечерати и раније лећи. Чекају само
сина. Мајка, узнемирена као квочка, не зна шта да ради, чуди се што га нема. И прво што јој паде на памет, као свакој мајци, то је да се није дете отишло купати! Теши
се да није, јер је отишао без крајцаре, али ипак слути беду која јој чека љубимца. Одуговлачи с јелом, радија је да је она крива и да је она одоцнила с вечером, само
да јој синак завремена дође.
- Сви већ поседали за сто, па очекују.
- — Шта је с том вечером? Шта си се сплела, као да банкет спремаш! — виче љутито газда Радисав оштрећи »федермесер« о тањир. — Дај шта има, ма и не било све готово!...
- Не могу више да чекам.
- — Ама још није готово! — виче из кујне домаћица.
- — Дај, какво је да је! Знам ја твоје ујдурме!.. Опет због оног »твог принца« што се задоцнио.
- — Није, бога ми!...
- — Дај амо кад ти кажем — осече се домаћин. — Не чекам ја више па да је мој венчани кум, а не твој балави син!...
- Шта ће жена, него изнесе јело, а »принцу« — што бог да! Уосталом, њему је кришом оставила на страну, и сад јој је сва брига била само на то управљена да га спасе.
Што је она оставила за сина, то ће он добити, само сад да не добије и оно што је тата за њега спремио!
- Сврши се вечера. И газда Радисав оде и седе у авлију да после вечере протеферичи мало; да попије тамо по обичају једну кафу, а ваљда и да му не промакне неопажено
давно очекивани »принц«. Први мрак паде на земљу, и пун месец се издизаше иза Карабурме, када се на авлијским вратима појави једна детиња прилика рамајући и вукући
једну ногу. Газда Радисав одмах познаде слаткога синка свог, јер се овај у тако позно доба увек некако тако, с обешеном руком, повезаном главом или ћопавом ногом,
враћао. Радо би Марјан и сада по обичају ушуњао се у собу, па читао лекцију, или, још боље, одмах се сподобио у кревет, а џабаисао и вечеру — али сада то никако није
могао, јер с врата још опази оца и чу га како срче кафу.
- — А где смо до ово доба?
- Син ћути.
- — А који је ово сат? А?
- Онај ни речи.
- — Да не слави сутра који крам, — па те зауставили попови на бденију? Је ли? А? Говори!
- — Не слави!
- — Па где си био?
- — Задоцнио.
- — А где си задоцнио?
- — Нисам могао да дођем.
- — А што ниси могао да дођеш? Јеси л’ погубио стоку, ја л’ овце... па их тражио... па се смркло док си их покупио? А?
- — Боле ме нога.
- — А што те боле? Да те није почем ударио »шлог«? А, голубе?
- — Није.
- — А колико ти је, кућо моја, година? — запита тоном на који се морало одговарати.
- — Тринаест!
- — Е, хоће у тим годинама!... У тим годинама је, видиш, мој отац умро од »шлога«!
- Настаде подужа пауза.
- — Па како се осећате? — прекиде је газда Радисав.
- То »пер-си« у разговору између оца и сина није никад добро значило, то је Марјан из богатог свог искуства знао. Увек су после те и такве учтивости следовале
бруталности.
- — Па како сте то оболели, ваше сијателство, мајкин принче?
- — Пао сам! — прошапта Марјан, јер је знао да после тих титула следују батине.
- — А где си то пао, благо мени?
- — На тротоару.
- — Е, ’оће то. ’Оће! Сад у мају су најопасније поледице, па се омакне човеку нога; и тада има највише смртних случајева! — рече газда Радисав па устаде. А син
разумеде добро тај покрет, и одмах се намести уза зид да склони леђа и све што је тим покретом очевим било угрожено и у опасност дошло. — Него доста је било
комендије! вели газда Радисав. — А сад одмах да ми кажеш људски: где те оћопавише и како? Где си се и с ким си се тук’о? Говори! — грмео је отац.
- — Нисам се тук’о!
- — Јеси!
- — Нисам!
- — Шта велиш, ниси?! — викну и извуче из мрака свеж, окресан прут! — Нећеш да кажеш?
- — ’Оћу... казаћу... Казаћу одмах! — убрза Марјан кад виде како отац бира коју страну прута да употреби, тању или дебљу, што је бедном детету подједнако страшно и
сасвим свеједно било.
- — Казуј, дакле!
- — Играли смо се...
- — Где?
- — На Врачару...
- — Шта сте се играли?
- — Играли смо се рата.
- — Срба и Турака? А?
- — Јок! Играли смо се Бура и Енглеза.
- — Тукли смо се. Па јесу ли се сви разишли ћопави ка’ ти, благо мени?
- — Нису!... Ја сам био барјактар!
- — А био си Орловићу Павле! Па?...
- — Па се око барјактара највише тукли...
- — А, а. Па ти исп’о ка’ неки нови Катанић? Ниси дао барјак, а?
- — Па тако добио каменицу у ногу...
- — Па на чијој си страни био?... Чији си био барјактар, благо мени?
- — Био сам бурски...
- — Е? Баш бурски...
- — Бога ми, бурски, тата! Питај децу!
- — Твоја срећа! — рече вртећи главом али одобровољено отац. — А да си био енглески — ја би’ ти сад ту другу здраву пребио! ’Ајд’ вуци се унутра! Насто, подај му негу
и дуплу порцију!