Једнога дана дозна газда Радисав на свој ужас да и из нижих разреда ђаци посећују кафану »Код руске круне«. Док су посећивали само они из виших разреда, газда

Радисава се то није баш много ни тицало; али када чу да поче и она боранија из нижих разреда да следује примеру својих старијих коншколара — већ није могао бити

равнодушан. А тек како се згрануо када је чуо и дознао, и уверио се, да и његов слатки син, »мајкин принц«, посећује кафану, па чак научио и билијара да игра! Па и

због тога што није лепо да балавци посећују кафане, а после и из бојазни да не мора плаћати тâком поцепану зелену билијарску чоху, и сад под старост носити зелене

јегерске панталоне — због свега тога био је газда Радисав на сина љут као рис, али исто тако и притајен као рис; и чекао је само прву прилику кад ће онако на његовски

начин дочекати Марјана гимназисту и билијаристу.

И једнога јесењег дана поподне, прошло већ пет сахати. Већ престају гости поручивати кафу, а јављају се они што траже ракију; већ пола шест, а његовог Марјана

никако! Газда Радисаву се само кува. А спремио каиш, али не онај којим се опасује — тај је, рачунао је он, за ђаке до другог разреда гимназије — него други каиш, шири

и јачи. Узајмио је од шлајфера, ту на углу што је сваки дан оштрио ножеве, па чека сина. Таман паде мрак, а Марјан на праг. У таквим приликама и син је по инстинкту

знао и »предчувствовао« шта га чека, и обично би одмах узимао књигу и задубљивао се у њу, а мајка би обично бранила »тати« да му не смета, јер се задубио у науку.

Тако је и сада радио, неопажен се ушуњао у собу и сео за сто, отворио књигу и занео се у науку тако да је два позива очева пречуо.

— Шта радиш ти, море? — викну отац.
— Шта питате, слатки отац? — запита Марјан.
— Питам те: шта радиш?
— Учим.
— Шта учиш?
— Учим рачуницу!
— А баш добро! — вели Радисав. — А кад учиш рачуницу, а ти да ми израчунаш нешто!... Колико има одавде од наше куће до твоје школе? За колико можеш да стигнеш?
— За по сата! — рече Марјан, и стаде се врпољити на столици.
— А натраг?
— Толико исто! — вели и спусти руке до седала.
— А колико има од оне »Руске круне« до ове наше кафане?
— Не знам где је »Руска круна«! — прошапта Марјан, и пребледе.
— Али ја знам! — рече Радисав и исука онај грдни шлајферски каиш, па стаде макљати и преко и уздуж младога билијаристу. Кад га добро истуче, запита га опет:
— Па кол’ко има? Знаш ли бар сад?
— Не знам!
— А знаш ли зашто сам те био?
— Знам!
— Е, кад знаш, а ти сад ’ајд’ иди па вечерај! А знам да си при добром апетиту! Јер билијар, и оно движење и ово моје макљање — кажу да жестоко отвара апетит.