Buri i Englezi/V
| ◄ Glava treća | Sadržaj ► |
- Eto tako se ponekad ili, bolje reći, počešće razgovaraju otac i sin. Jer sin, kako je brzo shvatao, tako je brzo i zaboravljao te česte očeve lekcije iz vladanja, možda
već i zato što je to opšti zakon da u svetu ono što je često postaje i obično. Pa tako je bilo i s Marjanom; posle nekoliko nedelja padne on u istu pogrešku i zadocni
još više, tako da je otac sada otišao u baštu i odsekao naročito birani prut, okresao ga, i očekivao tako sina.
- Bilo je uveliko proleće, pri koncu maja meseca. Već se smrklo. Sto već postavljen još zavida, jer je gazda Radisav milovao zavida večerati i ranije leći. Čekaju samo
sina. Majka, uznemirena kao kvočka, ne zna šta da radi, čudi se što ga nema. I prvo što joj pade na pamet, kao svakoj majci, to je da se nije dete otišlo kupati! Teši
se da nije, jer je otišao bez krajcare, ali ipak sluti bedu koja joj čeka ljubimca. Odugovlači s jelom, radija je da je ona kriva i da je ona odocnila s večerom, samo
da joj sinak zavremena dođe.
- Svi već posedali za sto, pa očekuju.
- — Šta je s tom večerom? Šta si se splela, kao da banket spremaš! — viče ljutito gazda Radisav oštreći »federmeser« o tanjir. — Daj šta ima, ma i ne bilo sve gotovo!...
- Ne mogu više da čekam.
- — Ama još nije gotovo! — viče iz kujne domaćica.
- — Daj, kakvo je da je! Znam ja tvoje ujdurme!.. Opet zbog onog »tvog princa« što se zadocnio.
- — Nije, boga mi!...
- — Daj amo kad ti kažem — oseče se domaćin. — Ne čekam ja više pa da je moj venčani kum, a ne tvoj balavi sin!...
- Šta će žena, nego iznese jelo, a »princu« — što bog da! Uostalom, njemu je krišom ostavila na stranu, i sad joj je sva briga bila samo na to upravljena da ga spase.
Što je ona ostavila za sina, to će on dobiti, samo sad da ne dobije i ono što je tata za njega spremio!
- Svrši se večera. I gazda Radisav ode i sede u avliju da posle večere proteferiči malo; da popije tamo po običaju jednu kafu, a valjda i da mu ne promakne neopaženo
davno očekivani »princ«. Prvi mrak pade na zemlju, i pun mesec se izdizaše iza Karaburme, kada se na avlijskim vratima pojavi jedna detinja prilika ramajući i vukući
jednu nogu. Gazda Radisav odmah poznade slatkoga sinka svog, jer se ovaj u tako pozno doba uvek nekako tako, s obešenom rukom, povezanom glavom ili ćopavom nogom,
vraćao. Rado bi Marjan i sada po običaju ušunjao se u sobu, pa čitao lekciju, ili, još bolje, odmah se spodobio u krevet, a džabaisao i večeru — ali sada to nikako nije
mogao, jer s vrata još opazi oca i ču ga kako srče kafu.
- — A gde smo do ovo doba?
- Sin ćuti.
- — A koji je ovo sat? A?
- Onaj ni reči.
- — Da ne slavi sutra koji kram, — pa te zaustavili popovi na bdeniju? Je li? A? Govori!
- — Ne slavi!
- — Pa gde si bio?
- — Zadocnio.
- — A gde si zadocnio?
- — Nisam mogao da dođem.
- — A što nisi mogao da dođeš? Jesi l’ pogubio stoku, ja l’ ovce... pa ih tražio... pa se smrklo dok si ih pokupio? A?
- — Bole me noga.
- — A što te bole? Da te nije počem udario »šlog«? A, golube?
- — Nije.
- — A koliko ti je, kućo moja, godina? — zapita tonom na koji se moralo odgovarati.
- — Trinaest!
- — E, hoće u tim godinama!... U tim godinama je, vidiš, moj otac umro od »šloga«!
- Nastade poduža pauza.
- — Pa kako se osećate? — prekide je gazda Radisav.
- To »per-si« u razgovoru između oca i sina nije nikad dobro značilo, to je Marjan iz bogatog svog iskustva znao. Uvek su posle te i takve učtivosti sledovale
brutalnosti.
- — Pa kako ste to oboleli, vaše sijatelstvo, majkin prinče?
- — Pao sam! — prošapta Marjan, jer je znao da posle tih titula sleduju batine.
- — A gde si to pao, blago meni?
- — Na trotoaru.
- — E, ’oće to. ’Oće! Sad u maju su najopasnije poledice, pa se omakne čoveku noga; i tada ima najviše smrtnih slučajeva! — reče gazda Radisav pa ustade. A sin
razumede dobro taj pokret, i odmah se namesti uza zid da skloni leđa i sve što je tim pokretom očevim bilo ugroženo i u opasnost došlo. — Nego dosta je bilo
komendije! veli gazda Radisav. — A sad odmah da mi kažeš ljudski: gde te oćopaviše i kako? Gde si se i s kim si se tuk’o? Govori! — grmeo je otac.
- — Nisam se tuk’o!
- — Jesi!
- — Nisam!
- — Šta veliš, nisi?! — viknu i izvuče iz mraka svež, okresan prut! — Nećeš da kažeš?
- — ’Oću... kazaću... Kazaću odmah! — ubrza Marjan kad vide kako otac bira koju stranu pruta da upotrebi, tanju ili deblju, što je bednom detetu podjednako strašno i
sasvim svejedno bilo.
- — Kazuj, dakle!
- — Igrali smo se...
- — Gde?
- — Na Vračaru...
- — Šta ste se igrali?
- — Igrali smo se rata.
- — Srba i Turaka? A?
- — Jok! Igrali smo se Bura i Engleza.
- — Tukli smo se. Pa jesu li se svi razišli ćopavi ka’ ti, blago meni?
- — Nisu!... Ja sam bio barjaktar!
- — A bio si Orloviću Pavle! Pa?...
- — Pa se oko barjaktara najviše tukli...
- — A, a. Pa ti isp’o ka’ neki novi Katanić? Nisi dao barjak, a?
- — Pa tako dobio kamenicu u nogu...
- — Pa na čijoj si strani bio?... Čiji si bio barjaktar, blago meni?
- — Bio sam burski...
- — E? Baš burski...
- — Boga mi, burski, tata! Pitaj decu!
- — Tvoja sreća! — reče vrteći glavom ali odobrovoljeno otac. — A da si bio engleski — ja bi’ ti sad tu drugu zdravu prebio! ’Ajd’ vuci se unutra! Nasto, podaj mu negu
i duplu porciju!