Београд некад и сад/14
2.
СТАНИЈА, ПРЕЂАШЊИ
СТАНИЈА (за себе): Куку, сама с момком (узима јастук из кревета).
ЉУБА: Ама немој то, мајка, ено канапе, па седи љуцки.
СТАНИЈА: Ху!
ЉУБА: Срамота је вући јастук из кревета пред страним.
СТАНИЈА: То је срамота, а друго није? (Седне и стење.)
ЉУБА: Шта ти је, мајка?
СТАНИЈА: А, куку!
ЉУБА: Ти нешто не можеш.
СТАНИЈА (опет стење).
ЉУБА (устане): Оћеш ли у другу собу, па да легнеш?
СТАНИЈА: Нећу, нећу!
ЉУБА: Ти си се од пута разболела.
СТАНИЈА: Од јед, од чудо.
ЉУБА: Ајде да ти наместим, па да легнеш.
СТАНИЈА: Мани се, кјерко, да си ми по богу сестра.
ЉУБА: Али кад ти је зло.
СТАНИЈА: Није, није.
ЉУБА (дође опет код астала Милану): Дакле оћемо ли опет читати?
МИЛАН: Како је ваша воља.
ЉУБА (лагано): Данас ћу вам написати једно љубовно писмо.
МИЛАН (опет шако): Ја ћу га на мом срцу држати.
ЉУБА: Зна ли Велимир да ме просите?
МИЛАН: Нисам му јошт соопштио, докле не видим како ће отац моју поруку примити.
ЉУБА: Ако што примјетим, јавићу вам у писму.
МИЛАН: Ја се томе надам.
СТАНИЈА: Еј, црна Љубо!
ЉУБА: Мојој мајки није право што се тајно разговарамо.
МИЛАН: Ја мислим да идем. Може се догодити да вам отац откуд дође, пак ћу се мало застидити.
ЉУБА: Како је ваша воља.
МИЛАН (јасно): Дакле научили сте доста.
СТАНИЈА (за себе): Научила, тешко њојзи!
МИЛАН (устаје): Сад ћу да идем.
ЉУБА: Што не седите јошт?
МИЛАН: Та доста сам седио. Ја се препоручујем.
ЉУБА: Службеница.
МИЛАН: Слуга сам, мајко. (Станија не одговара, Милан одлази.)
СТАНИЈА: Ох, Боже, што ме доведе на овај покор!
ЉУБА: Али шта ти је, мајка?
СТАНИЈА: Што ми је? Девојка седи сама с момче у соби.
ЉУБА: Па шта је то зло?
СТАНИЈА: Што је зло? Добро је, да се свет смеје.
ЉУБА: Он ме учи.
СТАНИЈА: Учи те безобразлук, да изгубиш стид. Сад си га најмила за слугу.
ЉУБА: Какав слуга?
СТАНИЈА: Што кријеш, те не говориш? Не л’ сам рече, кад пође: ја сам ваш слуга. О леп слуга, да се разговара сас девојку на уво, да не чује мајка.
ЉУБА: Е мајка, то није слуга, него тако је обичај постао. Сад се више не каже: „Помози бог“, и „збогом“, него ,,слуга сам покоран“ и „службеница“.
СТАНИЈА: Отпадници, нећете ни Бога да молите. Тако ће ви и помоћи, да пропаднете, и да изгорете. — Кјерко, ја не могу више овде. Што да видим, да се не једим. Ене, како сам ручала.
ЉУБА: Сама си крива, мајка, што ниси јела.
СТАНИЈА: Како ћу да јем, дала си ми неку чорбу, нит је слатка ни кисела; препесте ме горе, дадосте ми неке виле да се убодем. Ако узмем сас прсти, ти викаш „не ваља“; а Велимир, куку мајци, не једе ка човек, него сас леву руку.
ЉУБА: Е, па таква је сад мода.
СТАНИЈА: Убио ти гром ту несрекну моду! Да те мода учи да жмуриш на једно око, да не идеш сас ногама, и да не једеш с десну руку.
ЉУБА: Видиш, нама није то тешко.
СТАНИЈА: Зашто вас је чума све занела, те не видите што је љуцки, што не ваља. Девојка сама с момком! Куку мајци, да чују људи у мом вилајету, да те пљују!
ЉУБА: Зато долазе људи из твог вилајета овамо, а ми тамо не идемо.
СТАНИЈА: И не треба да дојдете. Што ћете тамо, да трујете свет, да донесете безобразлук.
ЉУБА: Је л’ истина, мајка, да су те отимали, кад си била девојка?
СТАНИЈА (мучи се да се не смеје): Што је било, то је и прошло.
ЉУБА: Ама кажи ми, како се отима.
СТАНИЈА: Тако сас безобразлук, ка ви што чините.
ЉУБА: Да л’ се договори најпре девојка с момком, кад оће да је отме?
СТАНИЈА: Прођи се, то се заборавило.
ЉУБА: Ето видиш, отмице су се заборавиле, јер нису више у обичају. Тако ће се заборавити и што ми сад чинимо.
СТАНИЈА: Што ви чините, не може да заборави Бог, ако ће људи и да забораве. Кумим те богом, девојка шурује сас момком, а мајка гледа. Што си шуровала?
ЉУБА: Да ти кажем, мајка, кад си баш навалила. Питао ме је, оћу ли поћи за њега.
СТАНИЈА: Што, што?
ЉУБА: То ти је.
СТАНИЈА: Па што си му рекла?
ЉУБА: Ја сам одговорила да оћу.
СТАНИЈА: Куку, кјерко, како си могла од срамоте!
ЉУБА: Зар је срамота удавати се?
СТАНИЈА: Ама то не иде тако.
ЉУБА: Да како?
СТАНИЈА: Мајка треба да обегенише девојку.
ЉУБА: А кад нема мајку?
СТАНИЈА: Родбина.
ЉУБА: А момак?
СТАНИЈА. Он је казао мајки, или роду, која му се допада.
ЉУБА: Па онда?
СТАНИЈА: Пријатељи се погађају, докле не угоде.
ЉУБА: А девојка?
СТАНИЈА: Она се стиди, ка што је за њу. Кад је питају, оће ли да пође, она каже, како њојни старији уреде.
ЉУБА: Канда ће они с њим живити.
СТАНИЈА: Е, моја кјерко, старији су паметнији, па знаду шта је за девојку; а она је млада, луда.
ЉУБА: Али ако се родбини момак допадне, а њојзи не?
СТАНИЈА: Девојка добро и не види момка, него кад је просе, она сагне главу, ка девојка, а не гледа у мушко, да га поједе.
ЉУБА: Е, моја мајка, то су времена луда.
СТАНИЈА: Дабогме, што је стидљиво, то је лудо, него што је безобразно, то је код вас лепо. Ајде, нека проси девојка момка.
ЉУБА: И то може бити.
СТАНИЈА: Што, што?
ЉУБА: Дакако. Најпре је жена дворила мужа и не сме да седне кад он руча, а сад жена седи у горње чело.
СТАНИЈА: И жена господар у кући?
ЉУБА: Дакако.
СТАНИЈА: Тешко и тој кући, где жена заповеда, а муж није ништа.
ЉУБА: Муж је у кући муж, а жена је госпођа.
СТАНИЈА: Ћути да те не чују људи, те да те не туже.
ЉУБА: Зашто?
СТАНИЈА: Ти знаш ко је госпођа.
ЉУБА: Е, то је време прошло. Сад је свака госпођа, па макар била и мумџиница.
СТАНИЈА (тресе главом): Пуст свет, покварен свет. Мора Бог да вас кара.
ЉУБА: Зато што жена није ропкиња.
СТАНИЈА: И ропкиња познаје свога господара, а ви немате ни Бога ни старијега.
ЉУБА: Кад жена оће на бал, муж лепо мора, баш да му се и неће.
СТАНИЈА: Па жена суди у кући?
ЉУБА: Лепо.
СТАНИЈА: Да ви бог да срећу, кјерко, али не верујем!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|