◄   1 2. 3   ►

2.


СТАНИЈА, ПРЕЂАШЊИ


СТАНИЈА (за себе): Куку, сама с момком (узима јастук из кревета).

ЉУБА: Ама немој то, мајка, ено канапе, па седи љуцки.

СТАНИЈА: Ху!

ЉУБА: Срамота је вући јастук из кревета пред страним.

СТАНИЈА: То је срамота, а друго није? (Седне и стење.)

ЉУБА: Шта ти је, мајка?

СТАНИЈА: А, куку!

ЉУБА: Ти нешто не можеш.

СТАНИЈА (опет стење).

ЉУБА (устане): Оћеш ли у другу собу, па да легнеш?

СТАНИЈА: Нећу, нећу!

ЉУБА: Ти си се од пута разболела.

СТАНИЈА: Од јед, од чудо.

ЉУБА: Ајде да ти наместим, па да легнеш.

СТАНИЈА: Мани се, кјерко, да си ми по богу сестра.

ЉУБА: Али кад ти је зло.

СТАНИЈА: Није, није.

ЉУБА (дође опет код астала Милану): Дакле оћемо ли опет читати?

МИЛАН: Како је ваша воља.

ЉУБА (лагано): Данас ћу вам написати једно љубовно писмо.

МИЛАН (опет шако): Ја ћу га на мом срцу држати.

ЉУБА: Зна ли Велимир да ме просите?

МИЛАН: Нисам му јошт соопштио, докле не видим како ће отац моју поруку примити.

ЉУБА: Ако што примјетим, јавићу вам у писму.

МИЛАН: Ја се томе надам.

СТАНИЈА: Еј, црна Љубо!

ЉУБА: Мојој мајки није право што се тајно разговарамо.

МИЛАН: Ја мислим да идем. Може се догодити да вам отац откуд дође, пак ћу се мало застидити.

ЉУБА: Како је ваша воља.

МИЛАН (јасно): Дакле научили сте доста.

СТАНИЈА (за себе): Научила, тешко њојзи!

МИЛАН (устаје): Сад ћу да идем.

ЉУБА: Што не седите јошт?

МИЛАН: Та доста сам седио. Ја се препоручујем.

ЉУБА: Службеница.

МИЛАН: Слуга сам, мајко. (Станија не одговара, Милан одлази.)

СТАНИЈА: Ох, Боже, што ме доведе на овај покор!

ЉУБА: Али шта ти је, мајка?

СТАНИЈА: Што ми је? Девојка седи сама с момче у соби.

ЉУБА: Па шта је то зло?

СТАНИЈА: Што је зло? Добро је, да се свет смеје.

ЉУБА: Он ме учи.

СТАНИЈА: Учи те безобразлук, да изгубиш стид. Сад си га најмила за слугу.

ЉУБА: Какав слуга?

СТАНИЈА: Што кријеш, те не говориш? Не л’ сам рече, кад пође: ја сам ваш слуга. О леп слуга, да се разговара сас девојку на уво, да не чује мајка.

ЉУБА: Е мајка, то није слуга, него тако је обичај постао. Сад се више не каже: „Помози бог“, и „збогом“, него ,,слуга сам покоран“ и „службеница“.

СТАНИЈА: Отпадници, нећете ни Бога да молите. Тако ће ви и помоћи, да пропаднете, и да изгорете. — Кјерко, ја не могу више овде. Што да видим, да се не једим. Ене, како сам ручала.

ЉУБА: Сама си крива, мајка, што ниси јела.

СТАНИЈА: Како ћу да јем, дала си ми неку чорбу, нит је слатка ни кисела; препесте ме горе, дадосте ми неке виле да се убодем. Ако узмем сас прсти, ти викаш „не ваља“; а Велимир, куку мајци, не једе ка човек, него сас леву руку.

ЉУБА: Е, па таква је сад мода.

СТАНИЈА: Убио ти гром ту несрекну моду! Да те мода учи да жмуриш на једно око, да не идеш сас ногама, и да не једеш с десну руку.

ЉУБА: Видиш, нама није то тешко.

СТАНИЈА: Зашто вас је чума све занела, те не видите што је љуцки, што не ваља. Девојка сама с момком! Куку мајци, да чују људи у мом вилајету, да те пљују!

ЉУБА: Зато долазе људи из твог вилајета овамо, а ми тамо не идемо.

СТАНИЈА: И не треба да дојдете. Што ћете тамо, да трујете свет, да донесете безобразлук.

ЉУБА: Је л’ истина, мајка, да су те отимали, кад си била девојка?

СТАНИЈА (мучи се да се не смеје): Што је било, то је и прошло.

ЉУБА: Ама кажи ми, како се отима.

СТАНИЈА: Тако сас безобразлук, ка ви што чините.

ЉУБА: Да л’ се договори најпре девојка с момком, кад оће да је отме?

СТАНИЈА: Прођи се, то се заборавило.

ЉУБА: Ето видиш, отмице су се заборавиле, јер нису више у обичају. Тако ће се заборавити и што ми сад чинимо.

СТАНИЈА: Што ви чините, не може да заборави Бог, ако ће људи и да забораве. Кумим те богом, девојка шурује сас момком, а мајка гледа. Што си шуровала?

ЉУБА: Да ти кажем, мајка, кад си баш навалила. Питао ме је, оћу ли поћи за њега.

СТАНИЈА: Што, што?

ЉУБА: То ти је.

СТАНИЈА: Па што си му рекла?

ЉУБА: Ја сам одговорила да оћу.

СТАНИЈА: Куку, кјерко, како си могла од срамоте!

ЉУБА: Зар је срамота удавати се?

СТАНИЈА: Ама то не иде тако.

ЉУБА: Да како?

СТАНИЈА: Мајка треба да обегенише девојку.

ЉУБА: А кад нема мајку?

СТАНИЈА: Родбина.

ЉУБА: А момак?

СТАНИЈА. Он је казао мајки, или роду, која му се допада.

ЉУБА: Па онда?

СТАНИЈА: Пријатељи се погађају, докле не угоде.

ЉУБА: А девојка?

СТАНИЈА: Она се стиди, ка што је за њу. Кад је питају, оће ли да пође, она каже, како њојни старији уреде.

ЉУБА: Канда ће они с њим живити.

СТАНИЈА: Е, моја кјерко, старији су паметнији, па знаду шта је за девојку; а она је млада, луда.

ЉУБА: Али ако се родбини момак допадне, а њојзи не?

СТАНИЈА: Девојка добро и не види момка, него кад је просе, она сагне главу, ка девојка, а не гледа у мушко, да га поједе.

ЉУБА: Е, моја мајка, то су времена луда.

СТАНИЈА: Дабогме, што је стидљиво, то је лудо, него што је безобразно, то је код вас лепо. Ајде, нека проси девојка момка.

ЉУБА: И то може бити.

СТАНИЈА: Што, што?

ЉУБА: Дакако. Најпре је жена дворила мужа и не сме да седне кад он руча, а сад жена седи у горње чело.

СТАНИЈА: И жена господар у кући?

ЉУБА: Дакако.

СТАНИЈА: Тешко и тој кући, где жена заповеда, а муж није ништа.

ЉУБА: Муж је у кући муж, а жена је госпођа.

СТАНИЈА: Ћути да те не чују људи, те да те не туже.

ЉУБА: Зашто?

СТАНИЈА: Ти знаш ко је госпођа.

ЉУБА: Е, то је време прошло. Сад је свака госпођа, па макар била и мумџиница.

СТАНИЈА (тресе главом): Пуст свет, покварен свет. Мора Бог да вас кара.

ЉУБА: Зато што жена није ропкиња.

СТАНИЈА: И ропкиња познаје свога господара, а ви немате ни Бога ни старијега.

ЉУБА: Кад жена оће на бал, муж лепо мора, баш да му се и неће.

СТАНИЈА: Па жена суди у кући?

ЉУБА: Лепо.

СТАНИЈА: Да ви бог да срећу, кјерко, али не верујем!


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.