Beograd nekad i sad/14
2.
STANIJA, PREĐAŠNjI
STANIJA (za sebe): Kuku, sama s momkom (uzima jastuk iz kreveta).
LjUBA: Ama nemoj to, majka, eno kanape, pa sedi ljucki.
STANIJA: Hu!
LjUBA: Sramota je vući jastuk iz kreveta pred stranim.
STANIJA: To je sramota, a drugo nije? (Sedne i stenje.)
LjUBA: Šta ti je, majka?
STANIJA: A, kuku!
LjUBA: Ti nešto ne možeš.
STANIJA (opet stenje).
LjUBA (ustane): Oćeš li u drugu sobu, pa da legneš?
STANIJA: Neću, neću!
LjUBA: Ti si se od puta razbolela.
STANIJA: Od jed, od čudo.
LjUBA: Ajde da ti namestim, pa da legneš.
STANIJA: Mani se, kjerko, da si mi po bogu sestra.
LjUBA: Ali kad ti je zlo.
STANIJA: Nije, nije.
LjUBA (dođe opet kod astala Milanu): Dakle oćemo li opet čitati?
MILAN: Kako je vaša volja.
LjUBA (lagano): Danas ću vam napisati jedno ljubovno pismo.
MILAN (opet šako): Ja ću ga na mom srcu držati.
LjUBA: Zna li Velimir da me prosite?
MILAN: Nisam mu jošt soopštio, dokle ne vidim kako će otac moju poruku primiti.
LjUBA: Ako što primjetim, javiću vam u pismu.
MILAN: Ja se tome nadam.
STANIJA: Ej, crna Ljubo!
LjUBA: Mojoj majki nije pravo što se tajno razgovaramo.
MILAN: Ja mislim da idem. Može se dogoditi da vam otac otkud dođe, pak ću se malo zastiditi.
LjUBA: Kako je vaša volja.
MILAN (jasno): Dakle naučili ste dosta.
STANIJA (za sebe): Naučila, teško njojzi!
MILAN (ustaje): Sad ću da idem.
LjUBA: Što ne sedite jošt?
MILAN: Ta dosta sam sedio. Ja se preporučujem.
LjUBA: Službenica.
MILAN: Sluga sam, majko. (Stanija ne odgovara, Milan odlazi.)
STANIJA: Oh, Bože, što me dovede na ovaj pokor!
LjUBA: Ali šta ti je, majka?
STANIJA: Što mi je? Devojka sedi sama s momče u sobi.
LjUBA: Pa šta je to zlo?
STANIJA: Što je zlo? Dobro je, da se svet smeje.
LjUBA: On me uči.
STANIJA: Uči te bezobrazluk, da izgubiš stid. Sad si ga najmila za slugu.
LjUBA: Kakav sluga?
STANIJA: Što kriješ, te ne govoriš? Ne l’ sam reče, kad pođe: ja sam vaš sluga. O lep sluga, da se razgovara sas devojku na uvo, da ne čuje majka.
LjUBA: E majka, to nije sluga, nego tako je običaj postao. Sad se više ne kaže: „Pomozi bog“, i „zbogom“, nego ,,sluga sam pokoran“ i „službenica“.
STANIJA: Otpadnici, nećete ni Boga da molite. Tako će vi i pomoći, da propadnete, i da izgorete. — Kjerko, ja ne mogu više ovde. Što da vidim, da se ne jedim. Ene, kako sam ručala.
LjUBA: Sama si kriva, majka, što nisi jela.
STANIJA: Kako ću da jem, dala si mi neku čorbu, nit je slatka ni kisela; prepeste me gore, dadoste mi neke vile da se ubodem. Ako uzmem sas prsti, ti vikaš „ne valja“; a Velimir, kuku majci, ne jede ka čovek, nego sas levu ruku.
LjUBA: E, pa takva je sad moda.
STANIJA: Ubio ti grom tu nesreknu modu! Da te moda uči da žmuriš na jedno oko, da ne ideš sas nogama, i da ne jedeš s desnu ruku.
LjUBA: Vidiš, nama nije to teško.
STANIJA: Zašto vas je čuma sve zanela, te ne vidite što je ljucki, što ne valja. Devojka sama s momkom! Kuku majci, da čuju ljudi u mom vilajetu, da te pljuju!
LjUBA: Zato dolaze ljudi iz tvog vilajeta ovamo, a mi tamo ne idemo.
STANIJA: I ne treba da dojdete. Što ćete tamo, da trujete svet, da donesete bezobrazluk.
LjUBA: Je l’ istina, majka, da su te otimali, kad si bila devojka?
STANIJA (muči se da se ne smeje): Što je bilo, to je i prošlo.
LjUBA: Ama kaži mi, kako se otima.
STANIJA: Tako sas bezobrazluk, ka vi što činite.
LjUBA: Da l’ se dogovori najpre devojka s momkom, kad oće da je otme?
STANIJA: Prođi se, to se zaboravilo.
LjUBA: Eto vidiš, otmice su se zaboravile, jer nisu više u običaju. Tako će se zaboraviti i što mi sad činimo.
STANIJA: Što vi činite, ne može da zaboravi Bog, ako će ljudi i da zaborave. Kumim te bogom, devojka šuruje sas momkom, a majka gleda. Što si šurovala?
LjUBA: Da ti kažem, majka, kad si baš navalila. Pitao me je, oću li poći za njega.
STANIJA: Što, što?
LjUBA: To ti je.
STANIJA: Pa što si mu rekla?
LjUBA: Ja sam odgovorila da oću.
STANIJA: Kuku, kjerko, kako si mogla od sramote!
LjUBA: Zar je sramota udavati se?
STANIJA: Ama to ne ide tako.
LjUBA: Da kako?
STANIJA: Majka treba da obegeniše devojku.
LjUBA: A kad nema majku?
STANIJA: Rodbina.
LjUBA: A momak?
STANIJA. On je kazao majki, ili rodu, koja mu se dopada.
LjUBA: Pa onda?
STANIJA: Prijatelji se pogađaju, dokle ne ugode.
LjUBA: A devojka?
STANIJA: Ona se stidi, ka što je za nju. Kad je pitaju, oće li da pođe, ona kaže, kako njojni stariji urede.
LjUBA: Kanda će oni s njim živiti.
STANIJA: E, moja kjerko, stariji su pametniji, pa znadu šta je za devojku; a ona je mlada, luda.
LjUBA: Ali ako se rodbini momak dopadne, a njojzi ne?
STANIJA: Devojka dobro i ne vidi momka, nego kad je prose, ona sagne glavu, ka devojka, a ne gleda u muško, da ga pojede.
LjUBA: E, moja majka, to su vremena luda.
STANIJA: Dabogme, što je stidljivo, to je ludo, nego što je bezobrazno, to je kod vas lepo. Ajde, neka prosi devojka momka.
LjUBA: I to može biti.
STANIJA: Što, što?
LjUBA: Dakako. Najpre je žena dvorila muža i ne sme da sedne kad on ruča, a sad žena sedi u gornje čelo.
STANIJA: I žena gospodar u kući?
LjUBA: Dakako.
STANIJA: Teško i toj kući, gde žena zapoveda, a muž nije ništa.
LjUBA: Muž je u kući muž, a žena je gospođa.
STANIJA: Ćuti da te ne čuju ljudi, te da te ne tuže.
LjUBA: Zašto?
STANIJA: Ti znaš ko je gospođa.
LjUBA: E, to je vreme prošlo. Sad je svaka gospođa, pa makar bila i mumdžinica.
STANIJA (trese glavom): Pust svet, pokvaren svet. Mora Bog da vas kara.
LjUBA: Zato što žena nije ropkinja.
STANIJA: I ropkinja poznaje svoga gospodara, a vi nemate ni Boga ni starijega.
LjUBA: Kad žena oće na bal, muž lepo mora, baš da mu se i neće.
STANIJA: Pa žena sudi u kući?
LjUBA: Lepo.
STANIJA: Da vi bog da sreću, kjerko, ali ne verujem!
|