Београд некад и сад/13
1.
ВЕЛИМИР и МИЛАН (седе и сваки за себе чита новине), ЉУБА (ступи).
ЉУБА: Оћемо ли данас пробирати франсе?
ВЕЛИМИР: Јок! Ја сам већ поручио да не долазе.
ЉУБА: А што?,
ВЕЛИМИР: Имам важна посла.
ЉУБА: Ала Боже, ти увек мораш да квариш друштво.
ВЕЛИМИР: Боље учи, и тако си пре подне пропустила.
ЉУБА: Ја већ добро знам и читати и писати, јелте, господине Милане?
МИЛАН: Мора се признати да фрајла Љуба има један особити жени.
ВЕЛИМИР: Јошт ће постати Жорж Санд.
МИЛАН: Пак за нас је једна срамота што даме не пишу књиге. Оне имају једну чувствителност, једну њежност, и особиту фантазију, коју мушки никако не могу показати.
ЉУБА: Оне ваљда пишу књиге само за женске.
МИЛАН: Напротив. Списатељка наслађује се највећим бројем читатеља од сваке врсте.
ЉУБА: Па ајдете, да и ја што пишем.
МИЛАН: Ваш жени обећава заиста најплодније продукте.
ЉУБА: Али треба да ми и ви мало помогнете.
МИЛАН: То се разумева. Испочетка бићемо вам на руци и ја и Велимир. А, Велимире?
ВЕЛИМИР (треје чело): Једна ми се мисао мути по глави, морам да је на артију ставим.
МИЛАН: Ја се обично увече таким предметима занимам.
ВЕЛИМИР: Останите ви, па се разговарајте, ја идем у моју канцеларију. (Одлази.)
МИЛАН: Господична Љубо, ја се радујем да ме је прилика поставила у једно положење с вама насамо бити. Премда се данас овој срећи нисам надао.
ЉУБА: Моја мајка на срећу спава. Зато се можемо по вољи разговарати.
МИЛАН: Господична Љубо, вами је позната моја наклоност, коју к вама осећам. Да је ова наклоност с ваше стране примљена, имао сам доста прилике приметити. Зато држим за нужно, да се објаснимо. Ја сам послао једнога пријатеља, да вас од вашега господина оца за мене проси. Но нужно ми је једно уверење и с ваше стране: оћете ли за мене поћи?
ЉУБА: Ја ћу себе за срећну држати, ако ваша будем.
МИЛАН: Могу ли се тврдо ослонити на вашу реч?
ЉУБА: Ви сте могли лако примјетити, колико вас ја радо имам; какве сте ми ви аљине густирали, такве сам правила; што се вама допада, то сам носила; на балу кад ви нисте били, нисам ни играла. У театер како дођем, прво гледим јесте ли ви ту, пак ако вас нема, ја и не пазим шта се говори.
МИЛАН: Ја сам ове знаке довољно примјетио, и зато имам једно уверење да ћу срећно с вама живити. Но шта ће бити ако се ваш отац не склони на то?
ЉУБА: Колико сам ја видила, он вас радо има, јер вас више фали него Велимира. Али ако видим да он окреће, сама ћу с њиме говорити.
МИЛАН: Он је мало од старога света.
ЉУБА: Кад ми допушта да се носим по моди, ваљда ће ми и то допустити. (Чује се како баба кашље.) Јао, ево ми мајке. Да нас не затече овако. (Узме књигу и седне код астала, Милан такођер.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|