Beograd nekad i sad/13
1.
VELIMIR i MILAN (sede i svaki za sebe čita novine), LjUBA (stupi).
LjUBA: Oćemo li danas probirati franse?
VELIMIR: Jok! Ja sam već poručio da ne dolaze.
LjUBA: A što?,
VELIMIR: Imam važna posla.
LjUBA: Ala Bože, ti uvek moraš da kvariš društvo.
VELIMIR: Bolje uči, i tako si pre podne propustila.
LjUBA: Ja već dobro znam i čitati i pisati, jelte, gospodine Milane?
MILAN: Mora se priznati da frajla Ljuba ima jedan osobiti ženi.
VELIMIR: Jošt će postati Žorž Sand.
MILAN: Pak za nas je jedna sramota što dame ne pišu knjige. One imaju jednu čuvstvitelnost, jednu nježnost, i osobitu fantaziju, koju muški nikako ne mogu pokazati.
LjUBA: One valjda pišu knjige samo za ženske.
MILAN: Naprotiv. Spisateljka naslađuje se najvećim brojem čitatelja od svake vrste.
LjUBA: Pa ajdete, da i ja što pišem.
MILAN: Vaš ženi obećava zaista najplodnije produkte.
LjUBA: Ali treba da mi i vi malo pomognete.
MILAN: To se razumeva. Ispočetka bićemo vam na ruci i ja i Velimir. A, Velimire?
VELIMIR (treje čelo): Jedna mi se misao muti po glavi, moram da je na artiju stavim.
MILAN: Ja se obično uveče takim predmetima zanimam.
VELIMIR: Ostanite vi, pa se razgovarajte, ja idem u moju kancelariju. (Odlazi.)
MILAN: Gospodična Ljubo, ja se radujem da me je prilika postavila u jedno položenje s vama nasamo biti. Premda se danas ovoj sreći nisam nadao.
LjUBA: Moja majka na sreću spava. Zato se možemo po volji razgovarati.
MILAN: Gospodična Ljubo, vami je poznata moja naklonost, koju k vama osećam. Da je ova naklonost s vaše strane primljena, imao sam dosta prilike primetiti. Zato držim za nužno, da se objasnimo. Ja sam poslao jednoga prijatelja, da vas od vašega gospodina oca za mene prosi. No nužno mi je jedno uverenje i s vaše strane: oćete li za mene poći?
LjUBA: Ja ću sebe za srećnu držati, ako vaša budem.
MILAN: Mogu li se tvrdo osloniti na vašu reč?
LjUBA: Vi ste mogli lako primjetiti, koliko vas ja rado imam; kakve ste mi vi aljine gustirali, takve sam pravila; što se vama dopada, to sam nosila; na balu kad vi niste bili, nisam ni igrala. U teater kako dođem, prvo gledim jeste li vi tu, pak ako vas nema, ja i ne pazim šta se govori.
MILAN: Ja sam ove znake dovoljno primjetio, i zato imam jedno uverenje da ću srećno s vama živiti. No šta će biti ako se vaš otac ne skloni na to?
LjUBA: Koliko sam ja vidila, on vas rado ima, jer vas više fali nego Velimira. Ali ako vidim da on okreće, sama ću s njime govoriti.
MILAN: On je malo od staroga sveta.
LjUBA: Kad mi dopušta da se nosim po modi, valjda će mi i to dopustiti. (Čuje se kako baba kašlje.) Jao, evo mi majke. Da nas ne zateče ovako. (Uzme knjigu i sedne kod astala, Milan također.)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|