Udovica — Le Comtelsse d'Escarbagnas8

←Šena sedma

Udovica Писац: Жан Баптист Поклен Молијер ŠENA OSMA

Šena deveta→

ŠENA OSMA

Andrija, Deša, Anica, Džono, Ivo, Meštar, Pijero

 
     Andrija: Kušpeto, lijepo! Radujem se vidjet što viđam!
     Deša: Ola, gosparu Andro, što hoće to rijet? Koji su to načini? tot se tako dohodi smetat jednu komediju?
     Andrija: Kušpeto, gospoja, milo mi je vrlo da vas zaskočih kad je od po­trebe za urazumit se sve što se mogu nadat od vas i koliko mogu vjere dat
vašemu srcu i uzdat se u vaša obećanja.
     Deša: Ma znaš li da se tako ne pristupa ni stoji prid čeljadim ni smeta i komediju i omega ko uzima rečitavat.
     Andrija: Kušpeto, vrle komedije koja se ovđe činjava! De, ovđe nije ine komedije, već ti si sva komedija, i ako ti što smetoh ali pokvarih, ja malo
i marim.
     Deša: Uistinu ti ne znaš ni što govoriš.
     Andrija: Kušpeto đe mi, vrlo dobro znavam, kušpeto i...
     Deša: Što činiš, gosparu? Stvar je neskladna i od vilana čut te tako bjestimat.
     Andrija: Kušpeto na, ako je ovđe što neskladno, nijesu moje bjestimije, već li vaša pogana djela. Bre bi bolje bilo da bjestimaš megli da činajvaš što činjavaš tute col scior Džono.
     Džono: Na što se tužiš, gosparu?
     Andrija: Gosparu, ja s tobom ne imadem šta, niti vami govorim. Pitaoci su za pitat, a davaoci za davat; ti dobro činjavaš što oblaziš ne more li što
bit. Oprostite mi ako pokvarih vašu komediju, ma se ne imaš čudit što se tužim na njezina djela. Obadva imademo razlog činit što činimo.
     Džono: Ja ti ne umijem ništa rijet, er ne znam uzroka zašto se tužiš ovdi na gospođu.
     Deša: Ljudi koji su dželozi, taki budu; kad je imadu štogod s čeljadetom koga ljube, ne umijedu doć na lijepe za tužit se, nego stanu bučit i činit
tresku,
     Andrija: Ko? Ja tužit se na lijepe?
     Deša: E, ne imaš doć govorit prid svakijem, i još u jednomu mjestu dje ima bit komedija i krcato je puka, ono što se ima govorit samo od mene do
tebe.
     Andrija: Te dohodim baš kušpeto, dohodim navlaš u ovo mjesto, i žudio bih da je ovo u Orsanu, dje se svak kupi, za rijet ti prid svijem vilajetom
sve što ti imadem reći, ter je istina.
     Deša: Tot toliku tresku imaš činit za jednu komediju što mi je ovdi go­spar Džono pripravio? Vidiš ovdi, gospar Ivo, koji me ljubi, podnosi se s
većijem rispetom sa mnom.
     Andrija: Il scior Ivo nek čini kako njega begeniše; ja ne znadem tamo tvoje intrigarije s njime. A od koje je fajde meni scior Ivo za u nj se izgledat?
Nije mi veće ćefa za plaćat ja mužikijere i da ini na mojijem jaspram igraju.
     Deša: Poznam, gosparu, sasvijem da ne mislite nimalo na ono što govo­rite. Nije to način s kojijem se prohodi s čeljadim čivilom, i ova čeljad koja vas slušaju rijet će da imamo među nami koju stvar strahovitu.
     Andrija: Parjajmo te lakrdije.
     Deša: Što hoćeš s tezijem rijet?
     Andrija: Hoću reći da se ne čudim što si zašla za gosparom Dzomom, jer niti si prva ni najposlednja među ženskijem glavama koja tako činjava i
koja ne stoji na riječi jednomu koji nije još kuntoša smetnuo ni brkove obriјo, kad joj pristupi jedan u čosi i u plaštu, ter joj oko na njega zvrkne. Već
suviše nemoj da te smeta što me vidiš žalosna i ražijeđena videći se ovako omrljan; ne budi ti žo ako dođoh ovđe na ovomu mjestu prid svakijem reći
da već neću s tobom ni arte ni parte i da veće unaprijeda Andro neće bit ni pitalac ni davalac.
     Deša: Stvari čudne uistinu, da džiljozija čini ljubovnicima ovako izlazit iz pameti! Da, gosparu Andro, dospjejte je, sjedite, smirite se i utažite i hod'te vidjet zajedno s nami komediju.
     Andrija: Ja? Ostante, ta i gleda'te; bježim uput. Ja sam rečito što sam imo i dospio što me zapadalo u moj dio. A sad te ostavljam, gospo, tu al scior Džono, i njemu ću poslat malo paka knjige što primih od tebe. Ja dovrših što imah. Sciorie a tutta la compagnia.
     Ivo: Svgnor Andrea, vidjet ćemo se na drugome mjestu i ukazat ću ti ko sam ja.
     Andrija: Imaš razlog, scior Ivo.
     Deša: Ja sam smetena na ovake isolence.
     Džono: Gospo, čeljad su dželoza džusto kako oni koji izgube koju lit: do­pušteno im je sve govorit. Uzmimo slušat komediju.
 

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Молијер, умро 1673, пре 351 година.