Hotijte pogledat svi sa mnom umrli,
gdi, za nam život dat, smrt stvorac zagrli.
Zli se puk skupi vas ter njega zaveza,
ki biše vridna čas od višnjih nebesa,
i svi oni, koji ga u putu slidiše
sledno tuj, jaoh, svi ga ostavit hotiše.
Ni moć rit bez plača, kako mu zlu krunu
na glavu od drača staviše svu punu.
Ni manje bez tuge očima pogledat,
za slobodit sluge gdi sebe hti prodat.
Iđaše mučeć, vaj, da život svoj skrati,
kako no ovca taj, ku hoće zaklati.
Jaoh na krs pribiše, da bude tužno umrit,
ruke, ke stvoriše nebesa, zemlju i svit.
Jošte ću rit ovo, što bez sus ne pišu,
grka žuć njegovo bi pitje na križu,
pak jadno za time na drvu gdi biše
zlim kopjem bojnime prsi mu raniše,
zločincu još glavu od smrti prostiše,
a božju krv pravu nepravo proliše
bez prava razloga, o puče nepravi,
zač boga ti tvoga na gorku smrt spravi?
videći, tuj gola gdi ga puk umori,
od muke na pola crkva se razori.
Sve višnje kriposti ganuv se uzbiše,
i sunca svitlosti pomrčav stamniše,
teško se kamen'je od grobov otvori
videć, zlo stvoren'je gdi stvorca umori.
Sve stvari stvorene stvorca smrt ćutiše,
propasti paklene vrata se razbiše.
Tako t' bog, ki gori na krizu višaše,
svom smrti umori smrt, ka nas moraše.
