Хотијте погледат сви са мном умрли,
гди, за нам живот дат, смрт створац загрли.
Зли се пук скупи вас тер њега завеза,
ки бише вридна час од вишњих небеса,
и сви они, који га у путу слидише
следно туј, јаох, сви га оставит хотише.
Ни моћ рит без плача, како му злу круну
на главу од драча ставише сву пуну.
Ни мање без туге очима погледат,
за слободит слуге гди себе хти продат.
Иђаше мучећ, вај, да живот свој скрати,
како но овца тај, ку хоће заклати.
Јаох на крс прибише, да буде тужно умрит,
руке, ке створише небеса, земљу и свит.
Јоште ћу рит ово, што без сус не пишу,
грка жућ његово би питје на крижу,
пак јадно за тиме на дрву гди бише
злим копјем бојниме прси му ранише,
злочинцу још главу од смрти простише,
а божју крв праву неправо пролише
без права разлога, о пуче неправи,
зач бога ти твога на горку смрт справи?
видећи, туј гола гди га пук умори,
од муке на пола црква се разори.
Све вишње крипости ганув се узбише,
и сунца свитлости помрчав стамнише,
тешко се камен'је од гробов отвори
видећ, зло створен'је гди створца умори.
Све ствари створене створца смрт ћутише,
пропасти паклене врата се разбише.
Тако т' бог, ки гори на кризу вишаше,
свом смрти умори смрт, ка нас мораше.
