Radoslav Siverinac i Vlatko, udinjski vojvoda
Kada mi se Radosave vojevoda odiljaše
od svojega grada, divnoga Siverina,
često mi se Radosav na Siverin obziraše,
tere to mi ovako belu gradu besijaše:
»Ovo mi te ostavljam, beli grade Siverine, 5
moj divni grade,
ne znam veće, viju li te, ne znam veće, vidiš li me.«
Sva je tada družina brze konje ustegnula,
tere stavši Radosava družina uprašaše:
»Jeda nam si, vojevodo, zle bilige ke vidio? 10
Opeta sa zavratimo ka gradu Siverinu?«
A on im se junakom tihim mukom ujimaše,
Radosave,
udrio je ostrogami junačkoga dobra konja,
tere to mi od’jizdi prid junaci crnom gorom. 15
I kada je bio sridi one crne gore,
padnuo je Radosave s družinom vince piti:
da prvo to biše stražice razredio.
Istom straža pripade k Radosavu vojevodi
Siverincu: 20
»Da ti je u znan’je, naju mili gospodine,
ovo ti se brode turske kirižije karavane,
neka to jih pojdemo junaci razjagmiti?«
Radosav mi stražici, vojevoda, odbesidi:
»Nemoj ih poništo, družino razjagmiti 25
da isto jim vazmite jedno brime dobra vina,
junaci bratjo,
lipo jim ga vazmite, i dobro jim ga platite.«
Lipo su ga vazeli, i lipo ga su platili;
i kada su padnuli junaci vince piti, 30
druga straža pripade k Radosavu Siverincu:
»Zlo si vince popio, Radosave vojevodo,
na te se je spravio Vlatko, udinski vojevoda,
Siverine!«
Brzo mi su junaci brze konje pohitali, 35
tere mi su poseli junačke dobre konje.
Radosav mi ne može svoga konja uhvatiti,
zašto mu se brz konj biše po livadi razigrao,
za njim to mi potičući vojevoda klikovaše:
»Stani jure, konju, stani jure, brzi konju, 40
oj davori konju,
stani jure, brzi konju, da bi, konju, zaginuo!
kakono je meni tebe cića zaginuti.«
Kada mi ga ne može Radosave sustignuti,
poklopio se je svojim šćitkom perenim, 45
tere mu je otašao sa družinom brez konjica,
svojom svitlom sabljicom, s vitim kopjem na ramenku,
Siverinče
Za njim se je uputio Vlatko, udinski vojvoda,
na svojemu vitez Vlatko, junačkomu dobru konju 50
i kada mi Radosava Siverinca sustizaše,
smirio ga bješe meju pleća udariti,
položivši vito kopje brzu konju meu uši.
Već mi se je Radosave junački izvrnuo,
vojevoda, 55
tere mu to vito kopje na peren šćitak prija.
Na peren ga šćitak prija, a sabljicom ga opsiče.
Stavši to mi vitez Vlatko Radosavu uzbesidi:
»Eto sam te kušao, Radosave Siverinče,
bi li mi se umio pri potribi izvrnuti; 60
a sadi ti vera budi, Radosave, Vlatkova,
viteško kopje,
da te hoću prid družinom vojevodom postaviti.
Odmetni to od sebe tvoje junačko oružje,
neka da se meju sobom junaci pozdravimo.« 65
Radosav mi otpasa svoju sablju junačku,
k njemu mi je pristupio Vlatko, udinski vojevoda,
tere mu je pričao bele ruke vezati,
Siverincu,
a sam ga je odveo na svoje divne dvorove. 70
K njemu su se kupile sve devojke i neviste,
i one mlajahne, družino, udovice,
tere to mi Radosavu Siverincu klikovahu:
»Aj davori, davori, Radosave Siverine,
mnozim ti nam si crno ruho postavio, 75
vojevoda!
Već to mi je hotila nika srića Vlatkova,
da te junaka na veri privario,
i njegova t’ bi ljubovca crno ruho pronosila.«
Tuj mi se je Radosavu na Vlatka ražalilo, 80
tere to mu junak iza glasa klikovaše:
»Neverna ti, Vlatko, vera, i neverna ti ljubovca,
viteže Vlatko!«
Kada ga je začuo vitez Vlatko klikujući,
vele t’ se je na njega vojevoda razgnjivao, 85
ter mi je dozvao one svoje verne sluge,
kojim to je pridao Radosava Siverinca,
tere ga je poslao junaka zagubiti.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
