Радослав Сиверинац и Влатко, удињски војвода
Када ми се Радосаве војевода одиљаше
од својега града, дивнога Сиверина,
често ми се Радосав на Сиверин обзираше,
тере то ми овако белу граду бесијаше:
»Ово ми те остављам, бели граде Сиверине, 5
мој дивни граде,
не знам веће, вију ли те, не знам веће, видиш ли ме.«
Сва је тада дружина брзе коње устегнула,
тере ставши Радосава дружина упрашаше:
»Једа нам си, војеводо, зле билиге ке видио? 10
Опета са завратимо ка граду Сиверину?«
А он им се јунаком тихим муком ујимаше,
Радосаве,
удрио је острогами јуначкога добра коња,
тере то ми од’јизди прид јунаци црном гором. 15
I када је био сриди оне црне горе,
паднуо је Радосаве с дружином винце пити:
да прво то бише стражице разредио.
Истом стража припаде к Радосаву војеводи
Сиверинцу: 20
»Да ти је у знан’је, нају мили господине,
ово ти се броде турске кирижије караване,
нека то јих појдемо јунаци разјагмити?«
Радосав ми стражици, војевода, одбесиди:
»Немој их поништо, дружино разјагмити 25
да исто јим вазмите једно бриме добра вина,
јунаци братјо,
липо јим га вазмите, и добро јим га платите.«
Липо су га вазели, и липо га су платили;
и када су паднули јунаци винце пити, 30
друга стража припаде к Радосаву Сиверинцу:
»Зло си винце попио, Радосаве војеводо,
на те се је справио Влатко, удински војевода,
Сиверине!«
Брзо ми су јунаци брзе коње похитали, 35
тере ми су посели јуначке добре коње.
Радосав ми не може свога коња ухватити,
зашто му се брз коњ бише по ливади разиграо,
за њим то ми потичући војевода кликоваше:
»Стани јуре, коњу, стани јуре, брзи коњу, 40
ој давори коњу,
стани јуре, брзи коњу, да би, коњу, загинуо!
каконо је мени тебе цића загинути.«
Када ми га не може Радосаве сустигнути,
поклопио се је својим шћитком переним, 45
тере му је оташао са дружином брез коњица,
својом свитлом сабљицом, с витим копјем на раменку,
Сиверинче
За њим се је упутио Влатко, удински војвода,
на својему витез Влатко, јуначкому добру коњу 50
и када ми Радосава Сиверинца сустизаше,
смирио га бјеше меју плећа ударити,
положивши вито копје брзу коњу меу уши.
Већ ми се је Радосаве јуначки изврнуо,
војевода, 55
тере му то вито копје на перен шћитак прија.
На перен га шћитак прија, а сабљицом га опсиче.
Ставши то ми витез Влатко Радосаву узбесиди:
»Ето сам те кушао, Радосаве Сиверинче,
би ли ми се умио при потриби изврнути; 60
а сади ти вера буди, Радосаве, Влаткова,
витешко копје,
да те хоћу прид дружином војеводом поставити.
Одметни то од себе твоје јуначко оружје,
нека да се меју собом јунаци поздравимо.« 65
Радосав ми отпаса своју сабљу јуначку,
к њему ми је приступио Влатко, удински војевода,
тере му је причао беле руке везати,
Сиверинцу,
а сам га је одвео на своје дивне дворове. 70
К њему су се купиле све девојке и невисте,
и оне млајахне, дружино, удовице,
тере то ми Радосаву Сиверинцу кликоваху:
»Ај давори, давори, Радосаве Сиверине,
мнозим ти нам си црно рухо поставио, 75
војевода!
Већ то ми је хотила ника срића Влаткова,
да те јунака на вери приварио,
и његова т’ би љубовца црно рухо проносила.«
Туј ми се је Радосаву на Влатка ражалило, 80
тере то му јунак иза гласа кликоваше:
»Неверна ти, Влатко, вера, и неверна ти љубовца,
витеже Влатко!«
Када га је зачуо витез Влатко кликујући,
веле т’ се је на њега војевода разгњивао, 85
тер ми је дозвао оне своје верне слуге,
којим то је придао Радосава Сиверинца,
тере га је послао јунака загубити.
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
