Obišad vas lug i gorske visine
I bistre vode i poljske ravnine,
Toj rani lika nigdir ne nahodim,
Zasve da svudi sva bilja ophodim.
Nut mi svak pravi: prî ćeš smrt prijati 5
Nere ćeš tuj ranu igdar izvidati.
Dokle ti lika onaj ne da strila,
Toli prignjivno ka te je ranila.
Krostoj znaj, vilo, pritiha košuto,
Da me s' ti sama ranila tač ljuto . 10
Čim me s' ranila, timej mi lika daj,
Ter mi sej rane jur skoro izvidaj.
Ar svako, vilo, velmi kratko ckninje
Krati na pospih sve moje živinje.
U ovi način trudeći dan i noć 15
Sam se po sebi ne možem ja pomoć,
Ako tvoj pozor, pozor tvoj prilipi
Sad mlados moju malim ne pokripi.
Ar kako dubak osičen odasvud,
Život moj sahne, toj vilo kti tvoj sud. 20
Oh, pritužan ja, tko da mi da svita?
Jur mi je, vilo, s tebe rat očita!
Jak sokol pticu gorko t'ne ranila,
Ranivši krila odasvud slomila.
Put je kamenit, zarastal vas dračom, 25
Kroz ki ne mogu proć ni s groznim plačom,
A stranputje je maglom potamnilo
I svitlo sunce sve je pomrknulo.
Luzi su gusti a gore visoke,
Bojim se rane od zviri žestoke. 30
Sad, moja vilo, hoti mi izreći,
Ki put ću prijat mojoj hudoj sreći.
Ar ni u paklu, u mukah ognjenih,
Ni žestoči trud od želja ljuvenih.
Nu na sem svitu nidan trud jes mučan 35
Tomu ki ljubav slidit je naučan.
Er da su s ognjem sve gorske visine
I brze rike i morske pučine,
Dragi k milomu jur prit može svudi,
Istom hotinje od obiju budi, 40
I draga s milim rozdilit ne može
Ništar na saj svit ner zla smrt, moj Bože!
Zatoj znaj, vilo, da sam prihudo zdrav,
Jakin' ona zvir ku rani tvrdi lav.
