Обишад вас луг и горске висине
I бистре воде и пољске равнине,
Тој рани лика нигдир не находим,
Засве да свуди сва биља опходим.
Нут ми свак прави: прî ћеш смрт пријати 5
Нере ћеш туј рану игдар извидати.
Докле ти лика онај не да стрила,
Толи пригњивно ка те је ранила.
Кростој знај, вило, притиха кошуто,
Да ме с' ти сама ранила тач љуто . 10
Чим ме с' ранила, тимеј ми лика дај,
Тер ми сеј ране јур скоро извидај.
Ар свако, вило, велми кратко цкниње
Крати на поспих све моје живиње.
У ови начин трудећи дан и ноћ 15
Сам се по себи не можем ја помоћ,
Ако твој позор, позор твој прилипи
Сад младос моју малим не покрипи.
Ар како дубак осичен одасвуд,
Живот мој сахне, тој вило кти твој суд. 20
Ох, притужан ја, тко да ми да свита?
Јур ми је, вило, с тебе рат очита!
Јак сокол птицу горко т'не ранила,
Ранивши крила одасвуд сломила.
Пут је каменит, зарастал вас драчом, 25
Кроз ки не могу проћ ни с грозним плачом,
А странпутје је маглом потамнило
I свитло сунце све је помркнуло.
Лузи су густи а горе високе,
Бојим се ране од звири жестоке. 30
Сад, моја вило, хоти ми изрећи,
Ки пут ћу пријат мојој худој срећи.
Ар ни у паклу, у муках огњених,
Ни жесточи труд од жеља љувених.
Ну на сем свиту нидан труд јес мучан 35
Тому ки љубав слидит је научан.
Ер да су с огњем све горске висине
I брзе рике и морске пучине,
Драги к милому јур прит може свуди,
Истом хотиње од обију буди, 40
I драга с милим роздилит не може
Ништар на сај свит нер зла смрт, мој Боже!
Затој знај, вило, да сам прихудо здрав,
Јакин' она звир ку рани тврди лав.
