Mostarski most
(Iz sbirke M. Š.)
Mila bratjo, čuda golemoga!
Kad se gradi kamena ćupria,
U Mostaru na vodi Neretvi:
U cara je ni u kralja nejma;
Majstor joj je neimare Rade.
Gradio je za nuždu veliku,
A za svoju glavu odkupiti,
Jer j’ u Turak bio osužnjio.
Pa je gradi četiri godine.
On načini kamenu ćupriu,
A nanidje usov niz Neretvu,
Obori mu stine i kalufe,
Ljuto cvili neimare Rade:
Sto ću junak od života svoga?
Al’ ga viče prigorkinja vila:
Nebudali neimare Rade!
Tako nećeš načinit ćuprie?
Već pohodaj po svemu Mostaru,
Pa ti nađi Stoju i Stojana,
Pa uzidaj u most u Mostaru.
Kad to čuo neimare Rade:
Pođe Rade pu svemu Mostaru,
Nađe majstor Stojku i Stojana,
Uzida jih u most u Mostaru,
Od Cernice pa i od Carine,
I načini kamenu ćupriu.
Kad vidiše prokletice vile,
Rade one gledat nemogoše,
Gdi načini kamenu ćupriu?
Naoriše jele iz Porima,
Natiskoše na vodu Neretvu,
Sva se voda pusta zamutila:
Zastaviše jele i omare,
Ćupriu, a do ćemera pasa,
Sva se pusta iz temelja trese.
Ljuto cvili neimare Rade:
Jadan ti je sada do vieka!
Gdi ću rusu izgubiti glavu.
A na pravdi Boga velikoga?
Al ga vila iz Veleža viče,
Iznad onog kamena Mostara:
Ti necvili neimare Rade!
Već poleti po svemu Mostaru,
Hitro traži norce i plivače.
Uklopi jim bradve i sjekire,
Neka jelam odsieku grane,
Tako će ti ostati ćupria.
Kada vidi neimare Rade:
On pošeta po svemu Mostaru,
Sve pokupi norce i plivače,
Uklopi jim bradve i sjekire.
Kud god jelam odsieče grane,
Onda cerna polivaše kervca.
Ljuto cvile prokletice vile:
Nemoj Rade, ako Boga znadeš!
Ostat će ti do vieka ćupria,
I kako je tada načinjena,
Sve jednako stoji u Mostaru.
Jesti mlogo potratilo blago:
Jedan kamen, sto žutih dukatah! —
Sam se misli neimare Rade;
Nesmi junak odsieći kalufah:
Od derveta načinio krila,
Pak se diže nebu pod oblake,
Pak odleti od šehra Mostara,
Do na Masnuluku doletio,
Pokraj Bune, kraj vode studene,
Kraj odžaka biela Ljubovića,
Tude Rade sviet promienuo.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
