Мостарски мост
(Из сбирке M. Ш.)
Мила братјо, чуда големога!
Кад се гради камена ћуприа,
У Мостару на води Неретви:
У цара је ни у краља нејма;
Мајстор јој је неимаре Раде.
Градио је за нужду велику,
А за своју главу одкупити,
Јер ј’ у Турак био осужњио.
Па је гради четири године.
Он начини камену ћуприу,
А нанидје усов низ Неретву,
Обори му стине и калуфе,
Љуто цвили неимаре Раде:
Сто ћу јунак од живота свога?
Ал’ га виче пригоркиња вила:
Небудали неимаре Раде!
Тако нећеш начинит ћуприе?
Већ походај по свему Мостару,
Па ти нађи Стоју и Стојана,
Па узидај у мост у Мостару.
Кад то чуо неимаре Раде:
Пође Раде пу свему Мостару,
Нађе мајстор Стојку и Стојана,
Узида јих у мост у Мостару,
Од Цернице па и од Царине,
I начини камену ћуприу.
Кад видише проклетице виле,
Раде оне гледат немогоше,
Гди начини камену ћуприу?
Наорише јеле из Порима,
Натискоше на воду Неретву,
Сва се вода пуста замутила:
Заставише јеле и омаре,
Ћуприу, а до ћемера паса,
Сва се пуста из темеља тресе.
Љуто цвили неимаре Раде:
Јадан ти је сада до виека!
Гди ћу русу изгубити главу.
А на правди Бога великога?
Ал га вила из Вележа виче,
Изнад оног камена Мостара:
Ти нецвили неимаре Раде!
Већ полети по свему Мостару,
Хитро тражи норце и пливаче.
Уклопи јим брадве и сјекире,
Нека јелам одсиеку гране,
Тако ће ти остати ћуприа.
Када види неимаре Раде:
Он пошета по свему Мостару,
Све покупи норце и пливаче,
Уклопи јим брадве и сјекире.
Куд год јелам одсиече гране,
Онда церна поливаше кервца.
Љуто цвиле проклетице виле:
Немој Раде, ако Бога знадеш!
Остат ће ти до виека ћуприа,
I како је тада начињена,
Све једнако стоји у Мостару.
Јести млого потратило благо:
Један камен, сто жутих дукатах! —
Сам се мисли неимаре Раде;
Несми јунак одсиећи калуфах:
Од дервета начинио крила,
Пак се диже небу под облаке,
Пак одлети од шехра Мостара,
До на Маснулуку долетио,
Покрај Буне, крај воде студене,
Крај оџака биела Љубовића,
Туде Раде свиет промиенуо.
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
