Razgovor ponavljaš i vrijedni nauk tvoj,
i svu moć postavljaš za skratit nemir moj.
Ljubav taj nova nî, nu draga i mila
vazda će bit meni, kako je sveđ bila.
Napriduj i ljubi; tako te brani Bog 5
od ljudi s kijem gubi i pravda i razlog!
Er meni tijeli ljudi nerazbor odmože,
sreći mi naudi, a smijenju ne može.
Zašto me opravna i vješta rve cvil,
budući odavna, što je svijet, iskusil. 10
Znam da zlim svacima stire nas iznevar,
i viđu da ne ima u sebi kripku stvar.
Tijem ako i tvrda nevolja tre me sad,
kako htje zlosrda nemilos i nje jad,
zato ja ne budu sam sebi dni skratit, 15
ali ku rič ludu proć višnjim obratit;
neg mudri Grk oni što srcu svom reče,
kroz poraz usioni kad ga trud obteče,
srcu mom općim rit: „I ovo trpi zlo,
jer si ti pritrpit i veća zla moglo." 20
Izvor
Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga XXI, Djela Dominika Zlatarića, str.189-190, Zagreb, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.