Разговор понављаш и вриједни наук твој,
и сву моћ постављаш за скратит немир мој.
Љубав тај нова нî, ну драга и мила
вазда ће бит мени, како је свеђ била.
Напридуј и љуби; тако те брани Бог 5
од људи с кијем губи и правда и разлог!
Ер мени тијели људи неразбор одможе,
срећи ми науди, а смијењу не може.
Зашто ме оправна и вјешта рве цвил,
будући одавна, што је свијет, искусил. 10
Знам да злим свацима стире нас изневар,
и виђу да не има у себи крипку ствар.
Тијем ако и тврда невоља тре ме сад,
како хтје злосрда немилос и ње јад,
зато ја не буду сам себи дни скратит, 15
али ку рич луду проћ вишњим обратит;
нег мудри Грк они што срцу свом рече,
кроз пораз усиони кад га труд обтече,
срцу мом опћим рит: „И ово трпи зло,
јер си ти притрпит и већа зла могло." 20
Извор
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр.189-190, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
