Ah, kada će brijeme priti
kad, gospoje moja draga,
milostiva, mila i blaga
budeš mene pomiliti
da ne budem već cviliti?
Tere mi rečeš:
Hodi da stečeš,
brače ljubljeni,
celov medeni,
ki u razbludi
ti vazda žudi.
Hod', životu dragi i mili,
hod' k žuđenoj tvojoj vili.
Ah, kada će dzora bila
toli srećni dan doniti
u ki ću se pobluditi
usred draga tvoga krila,
o gospoje moja mila?
Ter ljepos tvoja
usred pokoja
razbludno izusti
kroz medne usti
govor medeni
mlađahnu meni:
Uzmi, milo dobro moje,
što ti je drago, sve je tvoje.
Ili hoćeš usti mile
sad željahan izljubiti,
il ti je milo izgrliti
grlo i prsi me pribile
ke srdačce željno dile?
Ili t' omili
moj pozor mili
vedre danice
ili me lice?
Ili t' obdraža
ka stvar podraža?
Sve je tvoje, sve uživa',
grli, ljubi i celiva'!
Tad čestit bih sve dni moje
i mu mlados zatravljenu
provodio priblaženu
uz ljepotu tvoju stoje,
uživajuć dobro moje.
Ter bih, ljubeći,
mogo ovo reći:
Ove medene
usti ljubljene
mene saviše
smrtno raniše.
Nu blažene rane uvike
pokli imaju take dike!
Ovi pogled drag i mili
mene sveza i zamami;
ovi svijetli zlatni prami
mu su dušu zamrsili;
ovo lice mene ucvili.
Nu tko me sveza,
ti i odveza;
tko mi da rane,
ti i obrane;
tko me ucvili,
ti i pomili.
Lice, prami, oči iste,
ke liječite i raniste.
Čin', pokoju moj jedini,
i prislatka mâ gospođe,
da to srećno brijeme dođe
nas mlađahnijeh da sjedini!
Ah, žuđeni danu, sini!
Smili se, smili,
životu mili!
Ne čini veće
da ima smeće
i jad čemerni
tvoj sluga verni,
neg sadruži dovik vika
s tobom verna ljubovnika!
