Ах, када ће бријеме прити
кад, госпоје моја драга,
милостива, мила и блага
будеш мене помилити
да не будем већ цвилити?
Тере ми речеш:
Ходи да стечеш,
браче љубљени,
целов медени,
ки у разблуди
ти вазда жуди.
Ход', животу драги и мили,
ход' к жуђеној твојој вили.
Ах, када ће дзора била
толи срећни дан донити
у ки ћу се поблудити
усред драга твога крила,
о госпоје моја мила?
Тер љепос твоја
усред покоја
разблудно изусти
кроз медне усти
говор медени
млађахну мени:
Узми, мило добро моје,
што ти је драго, све је твоје.
Или хоћеш усти миле
сад жељахан изљубити,
ил ти је мило изгрлити
грло и прси ме прибиле
ке срдачце жељно диле?
Или т' омили
мој позор мили
ведре данице
или ме лице?
Или т' обдража
ка ствар подража?
Све је твоје, све ужива',
грли, љуби и целива'!
Тад честит бих све дни моје
и му младос затрављену
проводио приблажену
уз љепоту твоју стоје,
уживајућ добро моје.
Тер бих, љубећи,
мого ово рећи:
Ове медене
усти љубљене
мене савише
смртно ранише.
Ну блажене ране увике
покли имају таке дике!
Ови поглед драг и мили
мене свеза и замами;
ови свијетли златни прами
му су душу замрсили;
ово лице мене уцвили.
Ну тко ме свеза,
ти и одвеза;
тко ми да ране,
ти и обране;
тко ме уцвили,
ти и помили.
Лице, прами, очи исте,
ке лијечите и ранисте.
Чин', покоју мој једини,
и прислатка мâ госпође,
да то срећно бријеме дође
нас млађахнијех да сједини!
Ах, жуђени дану, сини!
Смили се, смили,
животу мили!
Не чини веће
да има смеће
и јад чемерни
твој слуга верни,
нег садружи довик вика
с тобом верна љубовника!
