14

Шињел
Писац: Николај Гогољ

господаре свијета... Неколико дана послије његове смрти дошао му је у стан посиужитељ из департамента с наређењем да се одмах јави: тражи га начелник. Али се послужитељ морао вратити сам, обавијестивши да он више не може доћи, и на питање зашто, одговорио овим ријечима: »Зато што је већ умро и сахрањен прије четири дана«. Тако су у департаменту дознали за смрт Акакија Акакијевича, а већ сутрадан је на његовом мјесту сједио нови чиновник, растом много виши, који није писао слова онако право као он, већ много положеније и косије. Али ко би могао замислити да то што је о Акакију Акакијевичу овдје речено још није све и да му је суђено да неколико дана послије своје смрти проживи бучно, што би било као награда за његов живот који нико није примјећивао? Али се то десило, и наша тужна прича неочекивано добија фантастичан завршетак. По Петрограду се нагло пронијеше гласови да се код Калинкина моста и још много даље почео ноћу јављати мртвац, по изгледу чиновник, који тражи некакав украдени шињел, и под изговором да му је шињел украден, скида са свачијих леђа, без обзира на чин и звање, свакојаке шињеле: постављене мачијим крзном, дабровином, ватом, бунде од лисичијег и медвјеђег крзна – ријечју, од сваке врсте крзна и коже, којих су се људи само сјетили да покрију своју кожу. Један од департаментских чиновника видио је мртваца сопственим очима и одмах у њему познао Акакија Акакијевича: али је то у њега ипак улило такав страх да је почео бјежати колико га ноге носе и стога није могао све добро да размотри, само је видио како му је овај издалека пријетио прстом. Са свих страна су непрестано стизале жалбе да су леђа и рамена, хајд да су само титуларних, него чак и самих тајних савјетника, изложена потпуној прехлади због тога што се ноћу скидају с њих шињели. У полицији је издато наређење да се мртвац ухвати по сваку цијену, жив или мртав, и да се за примјер другима најстроже казни, и у томе чак умало што нису успјели. Наиме, стражар неке четврти у Кирјушкиној уличици био је већ на самом мјесту злочина добро шчепао мртваца за гушу у тренутку кад је покушао да смакне вунени шињел с неког музиканта у оставци, који је некада свирао у флауту. Кад га је шчепао за врат, позвао је криком своја два друга, којима је наложио да га држе само за тренутак док се он не маши за чизму да извуче из ње брестову табакеру са дуваном и мало окријепи нос који му је већ шест пута у животу био промрзао; али је, по свој прилици, дуван био такав да га није могао поднијети чак ни мртвац. Стражар није стигао ни да, запушивши прстом десну ноздрву, из лијеве шаке удахне, кад мртвац кихне тако јако, да је свој тројици сасвим запрскао очи. Док су они подигли песнице да их протрљају, мртвац је нестао бестрага, тако да они чак нису били сигурни ни да ли је он заиста био у њиховим рукама. Отада су се стражари тако нахватали страха од мртваца да су се бојали хватати и живе, већ би само издаље повикивали: »Еј ти, одлази својим путем« и мртвацчиновник се почео појављивати чак с оне стране Калинкиног моста, утјерујући велики страх у све плашљивије Ијуде.
Ми смо, међутим, сасвим оставили једну важну личност, због које је, право рећи, наша приповијетка, иначе потпуно истинита, добила фантастичан смјер. Прије свега, дуг према правичности изискује да се каже да је једна важна личност убрзо послије одласка јадног Акакија Акакијевича, изгрђеног на пасја кола, осјетила као неко сажаљење. Сажаљење њему није било туђе; његовом срцу биле су доступне многе добре унутрашње побуде, иако му је чин веома често сметао да оне дођу до изражаја. Чим је онај пријатељ који га је посјетио изашао из његове собе, он се замислио о јадном Акакију Акакијевичу. И отада му је скоро сваког дана излазио пред очи блиједи Акакије Акакијевич, који није могао издржати ону његову службену грдњу... Мисао о њему толико га је узнемиривала да је послије недјељу дана ријешио да му пошаље чиновника да види шта је с њим и како му је, и не би ли му што требало помоћи. Кад су му јавили да је Акакије Акакијевич умро у грозници, остао је запрепашћен, осјећао грижу савјети и цијелога дана био нерасположен. У жељи да се коликотолико разоноди и заборави непријатне утиске, оде увече једном од својих пријатеља код ког је затекао добро друштво, и, што је било боље од свега – сви су ту имали скоро један и исти чин, тако да он савршено ничим није морао бити спутаван. То је на његово душевно расположење дјеловало изванредно. Он се сасвим