Шуматовац
Ејуб-паша, дика Цариграда,
Скупи војске тридесет хиљада;
Силна војска, па још одабрана:
Над и понос Хамида султана.
Хуче војска, као морски вали,
Роби, хара, пустоши и пали,
Сво имање сиротиње раје,
Све жељезу и огњу предаје.
Руши војска, к'о летња холуја,
Земља тутњи од њенога бруја,
А столетне и високе стене
Све од рике задрхтале њене.
Иде војска дивљих Османлија,
Немилосно коље и убија
Жене, старце и децу и моме — —
Гар и пеп'о остаје за њоме.
Па куда ће та голема сила?
Којем ли је крају намислила?
Кудгод пошла, по Србе свакако,
Браћо моја, биће наопако.
Није шала, толико хиљада,
Узданица златног Цариграда;
Силна војска, па још одабрана:
Над и понос Хамида султана.
Шуматовцу иде она сила,
Ту је Србе сломит' намислила,
Те завичај отаца нам славни'
И Београд да са земљом сравни.
Српска војска морна је и мала,
Неколико орлова и ждрала,
Али војска, шта да кажем више?
Чисто српски осећа и дише.
Ејуб-паша у радости плива,
О венцима лаворовим снива,
О почасној сабљи и колајни
И о дневи и славни и сјајни.
Ејуб-паша на душеку лешка,
Задовољно, весело се смешка;
Дурбин вади, гледи тамо, амо,
Браду глади, па се смешка само.
Ејуб-паша, дика Цариграда,
Који води тридесет хиљада:
Заповеди, да се бојак почне.
Те тигрове пусти крволочне.
Стоји јека, рика и ломљава
Дивља дрека, тутањ и грмљава;
Дим се вије, ватра сипа жива,
А лубарда кумбару дозива.
Јуре Турци напред као слепи,
Али војска србинска не стрепи,
Већ их грозним плотуном поздравља
И пророку у рај их отправља.
Пада Турчин, у крви се купа,
Али зато неће да уступа.
Већ све већма напада и јури
Као ор'о за грабежом сури.
Седам дана, како бојак траје,
Како страшна ватра не престаје,
Али Турци заман се напрежу,
Да за српско коље хате вежу.
Заман иду Турци к'о облаци,
Е у шанцу добри су јунаци:
Заман Ејуб густу чупа браду:
Срби Турком ни тренут' не даду.
Кад је Ејуб пребројао мртве,
Устрави се са големе жртве
Што ј' у џенет Мухамеду посла,
Те с' окану узалудна посла.
Несме Ејуб да напада више,
Већ он слане сузе своје брише,
Па побеже с' војском одабраном,
Одабраном, ал десеткованом.
Бежи Ејуб, води своје скоте,
Ал побећи не мож' од срамоте,
Што га свуда узастопце прати
Е узалуд толко људи трати.
А победна српска војска мала,
Дохвати се тананих гусала,
Па уз гусле пева и попева:
Хвалу богу у песми излева.
