Šumatovac
Pisac: Mita Popović



* * *


     Šumatovac
            
Ejub-paša, dika Carigrada,
Skupi vojske trideset hiljada;
Silna vojska, pa još odabrana:
Nad i ponos Hamida sultana.

Huče vojska, kao morski vali,
Robi, hara, pustoši i pali,
Svo imanje sirotinje raje,
Sve željezu i ognju predaje.

Ruši vojska, k'o letnja holuja,
Zemlja tutnji od njenoga bruja,
A stoletne i visoke stene
Sve od rike zadrhtale njene.

Ide vojska divljih Osmanlija,
Nemilosno kolje i ubija
Žene, starce i decu i mome — —
Gar i pep'o ostaje za njome.

Pa kuda će ta golema sila?
Kojem li je kraju namislila?
Kudgod pošla, po Srbe svakako,
Braćo moja, biće naopako.

Nije šala, toliko hiljada,
Uzdanica zlatnog Carigrada;
Silna vojska, pa još odabrana:
Nad i ponos Hamida sultana.

Šumatovcu ide ona sila,
Tu je Srbe slomit' namislila,
Te zavičaj otaca nam slavni'
I Beograd da sa zemljom sravni.

Srpska vojska morna je i mala,
Nekoliko orlova i ždrala,
Ali vojska, šta da kažem više?
Čisto srpski oseća i diše.

Ejub-paša u radosti pliva,
O vencima lavorovim sniva,
O počasnoj sablji i kolajni
I o dnevi i slavni i sjajni.

Ejub-paša na dušeku leška,
Zadovoljno, veselo se smeška;
Durbin vadi, gledi tamo, amo,
Bradu gladi, pa se smeška samo.

Ejub-paša, dika Carigrada,
Koji vodi trideset hiljada:
Zapovedi, da se bojak počne.
Te tigrove pusti krvoločne.

Stoji jeka, rika i lomljava
Divlja dreka, tutanj i grmljava;
Dim se vije, vatra sipa živa,
A lubarda kumbaru doziva.

Jure Turci napred kao slepi,
Ali vojska srbinska ne strepi,
Već ih groznim plotunom pozdravlja
I proroku u raj ih otpravlja.

Pada Turčin, u krvi se kupa,
Ali zato neće da ustupa.
Već sve većma napada i juri
Kao or'o za grabežom suri.

Sedam dana, kako bojak traje,
Kako strašna vatra ne prestaje,
Ali Turci zaman se naprežu,
Da za srpsko kolje hate vežu.

Zaman idu Turci k'o oblaci,
E u šancu dobri su junaci:
Zaman Ejub gustu čupa bradu:
Srbi Turkom ni trenut' ne dadu.

Kad je Ejub prebrojao mrtve,
Ustravi se sa goleme žrtve
Što j' u dženet Muhamedu posla,
Te s' okanu uzaludna posla.

Nesme Ejub da napada više,
Već on slane suze svoje briše,
Pa pobeže s' vojskom odabranom,
Odabranom, al desetkovanom.

Beži Ejub, vodi svoje skote,
Al pobeći ne mož' od sramote,
Što ga svuda uzastopce prati
E uzalud tolko ljudi trati.

A pobedna srpska vojska mala,
Dohvati se tananih gusala,
Pa uz gusle peva i popeva:
Hvalu bogu u pesmi izleva.



Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Mita Popović, umro 1888, pre 136 godina.